Rezultat je katastrofa, i to za sve. Ova odluka će doneti samo gubitnike. Zagovornici bregzita se možda sada osećaju nezavisnije, ali će oni brzo primetiti da je to prividna nezavisnost. Zemlja će im postati siromašnija. I, što je vrlo važno: Ujedinjeno Kraljevstvo bi moglo da se raspadne, jer većina Škota želi da ostane u EU i zato će se otcepiti. I zahtevi za ujedinjenom Irskom bi mogli da postanu glasniji, jer spoljna granica EU posle bregzita vodi posred Irske.

No, bar isto toliko teške posledice mogu da se očekuju u ostatku EU. Ne samo što će nedostajati jedan važan neto-platiša. Nedostajaće i jedan spoljopolitički, diplomatski i vojni „teškaš“, država koja je Evropsku uniju učinila otvorenijom prema svetu i više orijentisanom na konkurentnost. Britanci će posebno nedostajati Nemačkoj. Ima već dovoljno zemalja koje bi u vremenu globalizacije najradije izolovale Evropsku uniju i za koje je disciplinovano trošenje novca strana reč. London i Berlin, kada je o tome reč, vuku na istu stranu. Taj partner sada otpada.

Ali, možda najvažnija posledica jeste politička: Britanija bi i drugima mogla da posluži kao primer. Ne mora odmah doći do istupanja drugih zemalja. Ali, druge zemlje bi mogle da počnu da prete sličnim referendumima i, slično Velikoj Britaniji, da najpre traže sva moguća specijalna prava i izuzetke. Na kraju bi ostala EU iz koje svako može da uzima ono što mu odgovara i da se ni na šta više ne obavezuje. Ta labava konstrukcija ne bi više bila globalni akter koga svi ozbiljno shvataju.

Gde je evropski višak vrednosti?

Mnogi u Evropi bi sada voleli da Britanci osete posledice svoje odluke: izlazak je izlazak. Ustupaka ne sme biti. Umesto toga, baš na njihovom primeru treba pokazati državama sa sličnim tendencijama da se „dezerterima“ (izraz predsednika Evropske komisije Žan-Kloda Junkera) nema pardona. To bi bilo ljudski razumljivo, ali bi naneli štetu i interesima EU.

Onaj ko traži odmazdu, ne shvata koliko je u mnogim zemljama EU narasla skepsa, pa i netrpeljivost, prema EU. Pretnje upućene njima bi samo dodatno podgrejale atmosferu. Umesto toga, sada treba sačuvati živce i pokušati da se sa Britancima stvore nove veze. Naravno, to neće biti surogat za članstvo u Evropskoj uniji, ali ni politika zvana "sve ili ništa" ne pomaže.

Na kraju krajeva, i EU bi sama sebi trebalo da postavi kritička pitanja. Građanima više nije dovoljna mantra iz Brisela da se svi problemi rešavaju sa „više Evrope“. Primer za to je izbeglička kriza, koja je za mnoge najveći izazov na kontinentu. Tu je „više Evrope“ značilo (nemački) zahtev da se teoretski neograničen broj izbeglica raspodeli po čitavoj Evropi, izbeglica koje drugi uopšte nisu ni hteli da prime. I nerešena dužnička kriza je sa svojim „evropskim odgovorom“ više problema stvorila nego rešila: bogate zemlje smatraju da su iskorišćene a siromašne da im se nameće tutorstvo.

Ubuduće bi trebalo da bude bolje objašnjeno kakav je višak vrednosti koji donosi evropska saradnja. Više nije dovoljno da se samo ukazuje na EU kao na mirovni projekat i da se sva druga pitanja sklanjaju u stranu.

Da, britanska odluka je košmar. Ona je istovremeno i najglasniji mogući poziv na uzbunu. Bespoštedna samokritika i razmišljanje o onome što može da se postigne zajednički – to je zapovest ovog trenutka.