Vinsent van Gog rođen je 30. marta 1853. Dobija ime po godinu dana ranije preminulom članu porodice. Ima petoro braće i sestara. Sa svojim četiri godine mlađim bratom Teom, redovno razmenjuje pisma. Vinsent odrasta u svešteničkoj kući sa svojim roditeljima. Svoje detinjstvo opisao je kao „mračno i hladno“.

Porodica je na njega gledala kao na nekog ko je osuđen na neuspeh. Od svakog posla koji bi započinjao, bilo da je radio kao prodavac umetnina, pomorski oficir ili laički propovednik, odustajao bi vrlo brzo. Godine 1879. seli se u belgijski rudarski region gde pokušava da „živi svoj poziv“. Iznajmljuje stan kod jedne porodice u Kusmesu i živi u siromaštvu.

Nevolje rudara ostavljaju veliki utisak na Vinsenta van Goga. Šta više, on se identifikuje s ljudima koji rade u Borinageu, rudarskom basenu u Belgiji. On svoje lice boji u crno kako bi bio jedan od njih. Na kraju se ipak hvata pera i ovekovečuje živote sirotih ljudi na svojim crtežima.

Od nekadašnjih rudnika u Borinageu danas su ostale samo ruševine. Jedan vagon podseća na mračnu prošlost. Vinsent van Gog ovde se spuštao na dubinu od 700 metara kako bi osetio težinu života rudara. Svom bratu Teu pisao je da su ga šokirali uski hodnici i tama koja dole vlada.

Nakon izbivanja po raznim mestima, dolazi u Nuenen. Ponizno se vraća roditeljima koji ga nerado primaju nazad. U Nunenu ostaje dve godine: od 1883. do 1885. I dalje slika tamnim bojama: polja i seljake na radu. Slika bez ikakvog ulepšavanja – i običan krompir.

U Nuenenu, koji je sada predgrađe obližnjeg Ajndhovena, radovao se svom jednostavnom životu. Otkriva temu tkanja, kao temu za sebe. Takođe i jednostavnu i minimalističku arhitekturu, tipičnu za Nuenen. Za skicu „Ljudi koji jedu krompir“, bila mu je potrebna cela jedna zima dok je nije završio.

Njegovi radovi prepuni su tuge. Pojedini likovi izgledaju kao da imaju anatomsku grešku. U Nuenenu je čak imao i takav luksuz da je imao sopstveni atelje. Preko ograde pored kuće (na slici) vidi se jednostavna šupa u kojoj su nastali i „Ljudi koji jedu krompir“. I tu slika minimum jednu sliku dnevno.

Niko nije mogao ni da pojmi da će od ovog slikara jednog dana postati jedan od najznačajnih umetnika sveta. Nakon očeve smrti, Vinsent napušta Nuenen. Sa „Ljudima koji jedu krompir“ u prtljagu seli se u Antverpen i na kraju nakratko u Pariz. Smešta se skromno u jednu sobu uz bratovljevu finansijsku podršku, dok se konačno ne preseli kod njega u potpunosti.

U potrazi za svetlom 2. februara 1888. napušta Paris i odlazi na jug. U svakodnevnom kontaktu sa kolegama u Francuskoj na Van Gogovim slikama dolazi do eksplozije boja: crveno, žuto, ljubičasto, zeleno, plavo... Kombinuje komplementarne kontraste boja, te izražajne linije i površine.

U godini u kojoj se sećamo Van Goga – „125 godina inspiracije“ – 30 institucija radi na zajedničkom projektu. U Holandiji su u fokusu njegovi rani radovi i njihov uticaj na druge umetnike. U francuskom Sen Remiju, Arlu i Overu na Oazi gde se 1890. ubio u 37-oj godini, sve se vrti oko ličnosti Vinsenta van Goga.