Odmah nakon prebrojavanja glasova, u Istanbulu se moglo videti šta je problem u političkoj kulturi Turske. Pristalice AKP-a vozili su se automobilima oko sedišta opozicione televizije, mahali zastavama i galamili trijumfujući. Blokirali su saobraćaj i u oduševljenju vozili toliko blizu ivice kolovoza, da su gotovo mogli da pregaze prolaznike koji su stajali i posmatrali. U njihovim očima to izgleda ovako: oni slave pobedu, ali i ne štede gubitnike. U jednom trenutku počeli su da skandiraju: „Kurvini sinovi, napustite zemlju!“ malo je falilo čak i da upadnu u zgradu.

Bilo je to sramotno i, nažalost, to nije bio jedini događaj te vrste protekle noći. Pojedine pristalice AKP-a u sve to doživljavaju kao pobedu nad neprijateljem. Ono što ti ljudi nikada neće razumeti, jeste da pobednik izbora u pluralističkoj demokratiji, odnosno pluralističkom društvu, nikada ne sme da na takav način, pun nepoštovanja prema gubitniku, proslavlja svoju pobjedu, ili da pak gubitnik izbora mora da strahuje za svoj život.

Podela turskog društva

Istina je da je takvih tendencija u Turskoj bilo i ranije, i pre Erdogana i njegove AKP. Takođe je istina i to da pojedine opozicione stranka, neke manje, neke više, imaju sklonost ka jakim vođama i polarizaciji mišljenja. Ipak, Erdogan i njegova AKP takav sistem doneli su u sam vrh turskog društva. Oni su na taj način toliko povećali podele u društvu, da vas mržnja jedne političke opcije prema drugoj ostavlja jednostavno zgroženim.

Građanima te zemlje, koja je inače toliko srdačna prema gostima, trebalo bi reći: da li je vama uopšte jasno kako se odnosite jedni prema drugima? U tvoj smešnoj igri „mi protiv vas“, otišlo se toliko daleko da se tokom minute ćutanja za žrtve terorističkog napada u Ankari čuju zvižduci na stadionu. Zvižduci protiv ubijenih sugrađana! Koliko je moralo da bude posejano mržnje odozgo, da bi se dogodilo i to da se jedna devojka na Tviteru javno žali zbog tuge za mrtvom izbegličkom bebom i piše: „Pa to je samo kurdska beba!“

Nada je u moćnoj reči

Ipak, upravo u tom turskom poštovanju autoriteta leži tračak nade. U zemlji u kojoj jedna patrijarhalna moćna reč tolike ljude može da natera da mrze, ista ta moćna reč može i da ih natera da se slože. Nakon ovih izbora ostaje nam da se, uprkos svoj tragici, nadamo da će predsednik Erdogan, politički vođa zemlje, sa sigurnih pozicija pobednika Turskoj doneti mir i konačno prestati sa političkim podelama zemlje. To bi trebalo da znači da se prestane sa sebičlukom i mnogo više krene u dijalog sa političkim protivnicima – a za dobrobit zemlje. Ali jedno bi palikućama u Turskoj trebalo da bude jasno: ko mržnju seje, mržnju će i žnjeti.