Na drugom forumu Belt & Road odnosno Novog puta svile koji se od 25. do 27. aprila održava u Pekingu, biće prisutno 40 šefova država i vlada iz celog sveta. Jedino iz Indije i SAD neće biti visoko rangiranih predstavnika.

Sjedinjene Američke Države nazivaju kineski projekt Novog puta svile „razbojničkom dužničkom klopkom". A Indija se oseća ugroženom kineskim infrastrukturnim projektom, jer su Kinezi sklopili saveze sa gotovo svim indijskim susedima, ukljućujući i Pakistan na zapadu ili Šri Lanku na istoku. Evropa pritom ostaje nejedinstvena: u martu se kineskoj inicijativi priključila i Italija kao prva zemlja iz grupe zemalja G-7 - uprkos protivljenju i Brisela i Vašingtona.

Jedna stvar je nedvosmislena: megaprojekt kineskog predsednika Ksi Đinpinga je uspešna priča. Ni jednom drugom političaru poslednjih decenija nije pošlo za rukom da na globalnom nivou kod ljudi pobudi toliko nade - ali i strahovanja. Ksi je potcenio brojne otpore. Dok jedni njegovu inicijativu nazivaju novim Maršalovim planom, drugi u njoj vide neokolonijalni instrument kojim se druge, siromašnije zemlje, čine zavisnim od kredita.

A da je kineski ministar spoljnih poslova Vang Ji i ove sedmice ponovio kako Novi put svile nije „oruđe za proširenje kineskog geopolitičkog uticaja, već platfoma saradnje", nije pojednostavilo celu stvar. Jer naravno da ova inicijativa povećava globalni uticaj Kine, ali je istovremeno i oblik saradnje, koja može pomoći svim zemljama unutar projekta.

Kineska vlada je u proteklih 30 godina naučila u kojoj meri dobra infrastruktura može pomoći ekonomskom razvoju. Radi se o procesu koji bi sada trebalo da pomogne u privrednom osnaživanju i zemalja u Africi, centralnoj Aziji, Srednjoj Americi i Jugoistočnoj Evropi. U najboljem slučaju tu se postiže win-win situacija, u kojoj svi dobro prolaze i od koje imaju korist. Ali to se naravno ne postiže baš svuda.

Želi se dugoročna politička saradnja

Jasno je: Kini je taj projekt vrlo važan. To pokazuje ne samo ovaj skup, već i činjenica da se Novi put svile kao cilj od 2017. nalazi i u kineskom Ustavu. Od 2013, kada je projekt pokrenut, u njega je po proceni uloženo oko 70 milijardi američkih dolara. Tačnih podataka nema, jer u međuvremenu svuda u svijetu - od Kube do Nigerije, od Malezije do Malediva - svi projekti u kojima je Kina imaju na neki način veze s Novim putem svile.

Realno gledajući je dosta toga bilo i ranije planirano, još pre no što je kineski predsednik Ksi proglasio Belt & Road inicijativu. To je na primer slučaj s lukom u pakistanskom gradu Gvadaru. Izgradnja tamošnje luke je započeta još 2001. godine, ali se u međuvremenu i ona vidi kao jedan od glavih projekata u okviru Novog puta svile.

Ova kineska inicijativa je dovela do toga da mnoge zemlje, pre svega u centralnoj Aziji i u Africi, doživljavaju fazu zamaha i uspona, koji su još pred deset godina izgledali nezamislivi. No s vremenom se i u tim zemljama javljaju kritički glasovi. Mijanmar, Malezija, Nepal i Pakistan su u međuvremenu neke projekte otkazali, a o drugima su vođeni naknadni pregovori, jer su im se činili suviše nepovoljnim ili rizičnim.

Peking nije zainteresovan samo za kratkoročni profit, nego još više za dugoročna politička partnerstva. Zbog toga je, kada je to potrebno, Peking spreman i na kompromise. Najbolje mušterije su naime one koje su toliko zadovoljne, da im i ne upada u oči zavisnost od liferanta. I zbog toga će političarima iz celog svijeta ovog vikenda u Pekingu biti prostrt crveni tepih i oni će biti tretirani kao cenjeni gosti.

Čist oblik upravljanja kao princip Novog puta svile?

I upravo zbog toga postoje dobre šanse da Peking bude kooperativniji kada je reč o netransparentnosti mnogih projekata. Osim toga trebalo bi biti reči i o boljim mehanizmima za sprečavanje korupcije te o preciznijim procesima za evaluaciju planiranih projekata.

To se pre svega odnosi na kineska državna preduzeća koja su odgovorna za veći deo investicija u okviru Novog puta svile. To je u svakom slučaju puno bolje nego da se stalno iznova ponavlja kako se tu radi o „zelenom, inovativnom i otvorenom putu mira". Konstatacija da se radi o projektima u kojima važi „čist oblik upravljanja kao moralni princip", kako je to navedeno u jednom službenim dokumentu objavljenom u Kini, predstavlja napredak.

Kada bi se to i realizovalo, to bi donelo još veći napredak. A on je i potreban, ukoliko Peking, posle uspeha s Italijom, u svoje planove želi da uključi i druge industrijske zemlje, koje bi onda investirale u zemje trećeg sveta zajedno s Kinom. Činjenica je međutim da, kada je reč o finansijama, ni jedna druga zemlja neće moći da ravnopravno sarađuje. A to znači i da je odnos moći već unapred određen.

Naš kolumnist Frank Zieren živi više od dvadeset godina u Pekingu

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android