Termoelektrane na ugalj svake godine u vazduh emituju hiljade tona štenih materija. Upravo se u regionu Zapadnog Balkana nalazi čak sedam od deset takvih termoelektrana koje su procenjene kao najveći zagađivači vazduha u Evropi. Oblak štetnih materija ne zna za državne granice, širi se čitavim regionom i uzrok je visoke stope preuranjenih smrti, hroničnih bolesti pluća, srčanih problema i astme. Stepen zagađenosti vazduha na Zapadnom Balkanu dva i po puta je veći od propisanih nacionalnih bezbednosnih limita, a uveliko probija i preporuke Svetske zdravstvene organizacije. Na celu tu već „zamagljenu“ sliku, u regionu se planira i izgradnja dodatnih termoelektrana koje će i dalje koristiti ugalj za proizvodnju energije.

„Naši podaci govore o ogromnim troškovima u oblasti javnog zdravlja koji su u vezi sa korišćenjem uglja kao vodećeg energenta na Zapadnom Balkanu. Samim tim razbijen je mit o uglju kao najjeftinijem obliku energije. Odbacivanjem uglja i okretanjem drugim izvorima energije stvorili bi se uslovi za zdraviju i prosperitetniju budućnost“, naglašava Ane Štaufer iz evropskog Udruženja za zdravlje i životnu sredinu (HEAL), koje je 15. marta 2016. godine objavilo prvu do sada urađenu procenu uticaja proizvodnje energije iz uglja na zdravstvene troškove na Zapadnom Balkanu.

Obavezujući ciljevi Srbije

I dok se zemlje Zapadnog Balkana u najnovijem izveštaju HEAL pod naslovom „Neplaćeni zdravstveni račun – kako nas teremolektrane na ugalj sa Zapadnog Balkna čine bolesnima“ pozivaju da ispune obaveze i standarde dogovorene članstvom u Energetskoj zajednici, protokolom iz Kjota i poslednjim sporazumom iz Pariza, a Evropska unija da im pomogne na tom putu prelaska sa fosilnih goriva na čiste i obnovljive izvore energije, trenutna statistika iz izveštaja je neumoljiva: Srbija i Crna Gora nalaze se zajedno na drugom mestu u Evropi po broju slučajeva prevremenih smrti povezanih sa zagađenjem vazduha. Taj broj je veći samo u Bugarskoj, dok Rumunija i Poljska zauzimaju treće, odnosno četvrto mesto. Istovremeno, termoelektrana „Ugljevik“ u Bosni i Hercegovini najveći je evropski emiter sumpor-dioksida, dok je u stopu prate srpska postrojenja „Nikola Tesla B“ i „Kostolac B“.

Upravo se šteta po zdravlje uzrokovana korišćenjem uglja u termoelektranama u Srbiji ubraja se među najveće u regionu Zapadnog Balkana. Srpske termoelektrane na ugalj godišnje stvaraju i do četiri milijarde evra zdravstvenih troškova na području cele Evrope, od čega 1,7 milijardi evra odlazi samo na populaciju u regionu. Srbija trenutno ima najveći sistem proizvodnje električne energije u regionu, od čega se 66 procenata odnosi na korišćenje lignita, oblika uglja koji proizvodi najviše zagađenja, dok su najveća postrojenja koja rade na ugalj smeštena samo 40 kilometra od Beograda.

„Smanjenje zagađujućih materija u vazduhu dovelo bi do evidentnog smanjenja smrtnosti, stradanja od respiratornih i kardiovaskularnih oboljenja i troškova lečenja stanovnika Srbije“, poručuje državni sekretar u Ministarstvu zdravlja Srbije Berislav Vekić. „Zbog toga je važno da upravo zdravstveni aspekti budu razmatrani prilikom strateških odluka u oblasti energetike“, dodaje Vekić.

Istovremeno, u Briselu se procenjuje se da će poglavlje 27 u pregovorima o članstvu Srbije u EU, koje se upravo odnosi na zaštitu životne sredine, biti jedno od najtežih i najskupljih za usklađivanje i primenu.

„Obaveza Srbije jeste da se pridržava strogih standarda vezanih za emisiju štetnih gasova rezultat je njenog članstva u Energetskoj zajednici. Srbija ima obavezujuće državne ciljeve da do 2020. godine proizvede 27 procenata svoje energije upotrebom obnovljivih izvora energije. To treba da uključi i i eliminisanje uglja i prelazak na druge izvore energije što predstavlja zdrav i održiv put napred“, zaključuje se u izveštaju HEAL.

U BiH ne važe ni preporuke SZO, niti ograničenja EU

Prema statistici Svetske zdravstvene organizacije (SZO), region Jugoistočne Evrope ima gubitak od 19 procenata svog bruto društvenog proizvoda (BDP) zbog troškova povezanih sa slučajevima prerane smrti uzrokovane zagađenjem vazduha. U Srbiji zdravstveni troškovi povezani sa zagađenjem vazduha procenjuju se na čak 33,5 procenata BDP, u BiH 21,5 odsto, dok je taj procenat u Nemačkoj 4,5 odsto BDP. Neslavni rekord, u visini troškova nastalih usled štete po zdravlje stanovnika Evrope zbog emisije otrovnih gasova iz termoelektrana na ugalj, odmah posle Srbije, drži BiH sa računom od tri milijarde evra. Među najvećim zagađivačima u BiH nalaze se postrojenja „Ugljevik“, „Tuzla“, „Kakanj“ i „Gacko“. Profesorka Nurka Pranjić, sa Medicinskog fakulteta u Tuzli objašnjava: „Koncentracije čestične materije u blizini postrojenja 'Tuzla' svake godine prekoračuje granične vrednosti od tri do pet puta. U tuzlanskom regionu taj uticaj na zdravlje je ogroman. U 2012. godini zbog izlaganja visokoj koncentraciji štenih materija imali smo gubitak 2.875 života, tri slučaja smrti novorođenčadi, 187 slučajeva hroničnog bronhitisa kod starijih od 27 godina i 361 slučaj bronhitisa kod dece. Bilo je 113 slučajeva hospitalizacije zbog respiratornih problema, 81 slučaj hospitalizacije zbog problema sa srcem i skoro 70.000 izgubljenih radnih dana.”

Prosečni godišnji nivo većih delova čestične materije u BiH gotovo duplo prelazi smernice Svetske zdravstvene organizacije, koja naglašava da apsolutno ne postoji siguran nivo čestične materije i da samo njeno prisustvo u vazduhu predstavlja opasnost po zdravlje. Istovremeno, zabeleženo je da su građani BiH 2010. godine udisali veoma zagađen vazduh gotovo tri meseca umesto mesec dana što je ograničenje postavljeno od strane EU.

U navodima izveštaja o „Neplaćenom zdravstvenom računu“ na Balkanu, BiH se podseća da ima obavezujuće državne ciljeve da do 2020. godine 40 procenata svoje energije dobija iz obnovljivih izvora. U evropskom Udruženju za zdravlje i životnu sredinu (HEAL) smatraju da bi u EU do 2040. godine trebalo da dođe do potpunog odustajanja od proizvodnje energije iz uglja. Od BiH se takođe očekuje da u istom vremenskom periodu uskladi svoje standarde sa evropskim i izvrši potpunu dekarbonizaciju energetskog sektora. Istovremeno, zaključuje se da su donosiocima odluka, odnosno vladama u Beogradu, Sarajevu, Podgorici, Skoplju i Prištini pružene ozbiljne informacije od vitalnog značaja za dobrobit kako zdravlja njihovih građana tako i privrede. Na njima je sada odgovornost da svoje energetske politike usklade sa poboljšanjem kvaliteta života svih nas građana Evrope.

Autorka: Marina Maksimović, konsultant evropskog Udruženja za zdravlje i životnu sredinu