Zemlje poput Mađarske i Poljske ne žele da prime nijednog migranta. Italija ne želi da ih prima sama – i progoni one koji spašavaju migrante iz mora. Berlin ima novu ideju – da se okupe države koje su voljne da pomognu.
Oglas
Trgovački brodovi na Sredozemnom moru navodno plove dužim rutama kako bi izbegli da naiđu na migrante u nevolji – to tvrdi Markus Šildhauer iz Nemačke mornarske misije. Kapetan bilo kog broda ima zakonsku obavezu da pomogne davljenicima, ali u poslednje vreme rizikuje da bude optužen za pomoć u krijumčarenju ljudi.
Zato, kako kaže Šildhauer, komercijalni brodovi u širokom luku obilaze pojas između libijske obale i italijanskog ostrva Lampeduze kuda se, najčešće u trošnim brodićima ili gumenim čamcima, kreće najviše migranata.
Nedavno je u Italiji uhapšena nemačka kapetanka Karola Rakete koja je sedamnaest dana kružila morem sa oko pedeset izbeglica spašenih pred obalom Libije. Rakete je na kraju probila italijansku blokadu i ušla u luku Lampeduze svojim brodom Sea Watch 3 koji pripada nemačkoj nevladinoj organizaciji. Sada joj se sudi zbog pomoći u krijumčarenju ljudi.
Brod druge nemačke organizacije, Sea Eye, dobio je dozvolu da pristupi na Maltu tek kada su se neke države EU, među njima i Nemačka, obavezale da će primiti izbeglice sa tog broda.
Neodrživ sistem
Evropska unija više nema spasilačke misije u Sredozemnom moru i umesto toga obučava takozvanu Libijsku obalsku stražu i sarađuje sa njom. Prema svedočenjima brojnih migranata, ta „straža“ zapravo je paravojna banda koja po potrebi sarađuje sa krijumčarima, drži izbeglice u neljudskim uslovima u kampovima, siluje žene ili prodaje migrante u roblje.
Kriminalizacija onih koji spašavaju brodolomnike i prevoze ih do evropskog kopna uzela je maha sa dolaskom Matea Salvinija na vlast. No italijanski ministar odbrane iz redova desničarske Lege nije prvi zvaničnik koji ukazuje na neodrživo stanje.
Naime, prema Dablinskim pravilima, došljaci moraju da traže azil u onoj zemlji EU u koju su prvo kročili. To pogađa jedino južne članice – u poslednje vreme najviše Italiju, ranije Grčku, nešto manje Bugarsku, Španiju i Maltu.
Neslavno su propali pokušaji pre svega zvaničnog Berlina da od vrhunca izbegličke krize pre četiri godine isposluje obavezujuće kvote prema kojima bi svaka članica EU morala da primi određeni broj ljudi. Tome se opiru najpre zemlje Višegradske grupe.
Nova ideja
„Treba nam savez onih koji su spremni da pomognu kako bismo imali obavezujući mehanizam za raspodelu“, kaže sada nemački šef diplomatije Hajko Mas (SPD). Dodaje da je Nemačka spremna da redovno preuzima kontigent izbeglica spašenih u moru. U Berlinu dakle više ne govore o tome da sve države EU treba da primaju izbeglice, već da o tome treba da se dogovore samo države spremne da pomognu.
Međutim tome se već usprotivio austrijski bivši – i verovatno budući – kancelar Sebastijan Kurc. „Podela migranata u Evropi je propala“, rekao je on. „Opet diskutujemo o idejama iz 2015. godine koje su se pokazale kao nesprovodive.“
Kurc, baš kao i mnogi nemački Demohrišćani, smatra da je potrebno „pomrsiti konce beskrupuloznim krijumčarima“, ljude nakon spašavanja u moru vraćati tamo odakle su došli, kao i sarađivati sa afričkim državama kako bi se tamo otvorile perspektive.
Novinarka radija Dojčlandfunk Gudula Gojter smatra da je Masov predlog dobar – jer je, za razliku od Kurcovog, realan i pomaže odmah.
„Stav Nemačke da bi primila ljude bio bi signal Italiji da nije ostavljena sama sa onima koji su spaseni iz mora“, navodi Gojter u svom komentaru. „U zemlji koja se dugo na impresivan način angažovala u spašavanju brodolomnika resantimani jednog Matea Salvinija nikada ne bi pali na tako plodno tle da je Evropa ranije pomogla.“
O svim idejama će ministri unutrašnjih poslova i pravosuđa članica EU imati priliku da razgovaraju u četvrtak na okupljanju u Helsinkiju. Izgledi za neki dogovor su slabi.
Golgota migranata na Vučjaku
Golgota migranata na brdu Vučjak kod Bihaća izgleda da nikoga ne interesuje. Nesrećnim ljudima, osim institucionalnih briga, nedostaju hrana, lekovi, lekari, struja, toaleti... Među njima ima i dece.
Foto: DW/D. Planert
Posledica nedelovanja
Pritisak je 18 meseci postepeno rastao da bi u petak 14. juna došlo do kulminacije. Pored kampa Međunarodne organizacije za migracije (IOM) kod Bihaća na jednoj livadi je kampovalo 500 osoba. IOM ih nije registrovao, tako da nisu mogli da dobiju nikakvu hranu niti pomoć. U popodnevnim satima stigli su policijski autobusi i ti ljudi su pozvani da se ukrcaju.
Foto: DW/D. Planert
Transport
U Bihaću procenjuju da tu boravi šest do osam hiljada migranata, što je kao 20 odsto tamošnjeg stanovništva. Kampovi su premali da ih sve prime i mnogi borave u napuštenim kućama. Takođe, svakodnevno se priča o provalama. Ispred vrtića je došlo do ubadanja nožem. Proširila se nesigurnost, podstaknuta društvenim mrežama. Autobusi su se zaustavili 10 kilometara izvan grada na makadamskom putu.
Foto: DW/D. Planert
Dolazak na Vučjak
Ovo mesto je tokom više decenija služilo za odlaganje gradskog smeća. Preko smetlišta je samo navučen sloj zemlje. Stanovnici pričaju da se tu sve češće pojavljuju gasovi iz deponije, poput metana. Granica EU odatle je udaljena samo pet kilometara, a između su minska polja. Tu postoje samo smrad, tri šatora i rezervoari za pitku vodu. Nema toaleta, tuševa, struje, kao ni bolničara.
Foto: DW/D. Planert
Abdul Rahim Bilal
Istovaren je iz policijskog kombija. Zadrhtao je, vrisnuo od bola i s njim više nije moglo da se razgovara. Ubrzo potom ležao je u prljavštini držeći ruke u predelu slepog crijeva. Autobus je krenuo. Nakon energične reakcije jedan policajac pozvao je hitnu pomoć. Trebalo joj je pola sata da dođe. Tri dana kasnije, prema informacijama iz bolnice, Abdul Rahim Bilal je otpušten.
Foto: DW/D. Planert
800 ljudi na deponiji
U toku samo nekoliko dana policija je sve više migranata dovozila na Vučjak. Hvatala ih je svuda po gradu, u sporednim ulicama, na železničkim šinama, svuda. U gradu se sada može videti samo mali broj migranata. Mnogi „Bišćani“ samtraju da su ih napustili i EU i vlada u Sarajevu. „Sami sebi smo morali da pomognemo“, kažu oni.
Foto: DW/D. Planert
Hleb i supa
Većina ovih mladića dolazi iz Avganistana, Pakistana i Sirije. Zatim slede Indija, Egipat i Gaza. Ovde gore, oni od lokalnog Crvenog krsta dva puta dnevno dobijaju hljeb i supu. Predstavnici IOM su dolazili ovde u belom Dačija Dasteru. Nisu uradili ništa.
Foto: DW/D. Planert
Crveni krst se nada pomoći
Saradnici lokalnog Crvenog krsta u Bihaću kažu da za zbrinjavanje izbeglica ili za kupovinu sanitetskih sredstava ne dobijaju novac od vlade u Sarajevu ili IOM. Zbog toga je pre nekoliko dana upućen poziv građanima Bihaća sa molbom da doniraju hranu.
Foto: DW/D. Planert
Ratne priče
Neki migranti sa Vučjaka su deset nedelja na putu ka Evropi, a neki čak tri godine. Oni pričaju o ratu u Siriji, terorističkim napadima i policijskoj samovolji u Pakistanu i raketama ispaljenim na Gazu. „Da je bilo moguće živeti u našoj zemlji, ne bismo sada bili ovde“.
Foto: DW/D. Planert
Nema više snage
Džuma Al Hamid u Siriji je bio u jednom od Asadovih zatvora. On dolazi iz okoline Idliba. Na putu je već tri godine, godinu dana proveo je na Lezbosu u kampu Moria. „Ne mogu više“, kaže 26-godišnjak. „Želim da samo da živim u kući, ništa više. Ovde se bojim. Bojim se policije, kao i kriminalaca ovde gore.“ Krijumčari traže 3.000 evra. On ih nema.
Foto: DW/D. Planert
This ist not a camp…
Oni žele da ih čuju. Ovo je njihov vapaj. Zbog toga sam sa sobom poneo papir i olovku. Jedna gospođa iz jedne francuske organizacije za ljudska prava, napisala je ovo umesto njih. Očajnički pokušaj da dobiju pomoć.
Foto: DW/D. Planert
Bez prava
Hasan Ali deportovan je na Vučjak, iako ga je IOM registrovao kao migranta i dobio je mesto u kampu „Bira“. On kaže: „Policija me uhapsila u gradu. Kad sam im pokazao svoju IOM-karticu i rekao da sam smešten u ’Biri’, rekli su mi da će me udariti ako to još jednom ponovim. Potom su me doveli ovde. Zašto? Ne znam.“
Foto: DW/D. Planert
Jesti u prljavštini
Hrana Crvenog krsta sastoji se od dve oskudne supe dnevno. Ovde nema struje, nema toaleta, nema tuševa i ne postoji mogućnost da se opere odeća. Gotovo svi imaju osip, raščešane delom gnojne rane, krvava stopala i noge. Ovde nema lekara. Bolničari Crvenog krsta kažu da nemaju dovoljno materijala za brigu o tim ljudima.
Foto: DW/D. Planert
Dete na smetlištu
Najmlađi migrant u kampu ima 12 godina. On zapravo pripada kampu „Bira“ ili jednom od hotela u kome su smešteni žene i deca. Policija ga je takođe pokupila u gradu i dovela na Vučjak. On poseduje samo ono što ima na sebi. Strategija preplavljenog grada Bihaća je jasna: „Nestanite odavde“. Krivci za to su odgovorni u EU i Sarajevu.
Foto: DW/D. Planert
EU sve zna
Evropska unija ne može da kaže da nije ništa znala. Dvojica vojnika EUFOR-a bila su na Vučjaku i sve su videla. Oni će o tome obavestiti svoje glavno sedište. Ova situacija veoma podseća na rat u Bosni i Hercegovini. Bihać je bio „zaštićena zona UN“, ali samo na papiru. Tada su ovde boravili posmatrači UN. Oni nisu uradili ništa. Isto kao i EUFOR danas.