Koblenc i ja smo se decenijama merkali, a nikako da se sprijateljimo. Dolazio sam ovamo nekoliko puta. Najpre u davnoj, analognoj eri. Nisu postojale ni navigacija na pametnim telefonima ni liste znamenitosti na jedan klik – tada se u knjižari kupovala karta grada na kojoj flomasterom zabeležite tačke između kojih će vas povesti koraci. Bilo je to vreme zastajkivanja i učtivog pitanja: „Znate li gde je ulica ta i ta“. Pa se domaći stanovnik zajedno sa vama nadnese nad vašu kartu grada i siti se ispričate.

Dakle, tog sam dana na izmaku prošlog milenijuma, došao u Koblenc. Ne znam više ni kojim poslom. Bilo je leto. Celi bogovetni dan je rominjala kiša. Obilazak Koblenca u kišnoj kabanici i nije neka zabava. Sećam se da sam došao do starog mosta na Mozelu.

Balduinov most iz 14. veka dobio je ime po moćnom trirskom biskupu u čije vreme je počela njegova gradnja. Desno je ova reka, blagoslovena vinogradskim obalama, tekla u zagrljaj Rajni. A levo se videlo da stiže iz pobrđa. Na suprotnoj obali počinje Ajfel, po kojem je otac Ajfelove kule dobio svoje prezime, a na ovoj obali iza Koblenca se uzdiže Hunsrik.

Šta je moglo da se uradi po kiši? Da se pronađe neki vinski lokal, naruče se sir i vino – belo, mozelsko – i da se tako ubije vreme do prvog voza.

Ako je prvi susret bio u znaku vode, drugi je protekao kao oganj sami. Bila je 2015. Leto. Imali smo celi dan pre nego što odemo na aerodrom Han, bivšu američku vazduhoplovnu bazu. To je već vreme pametnih telefona i jeftinih letova. Mi smo tada pošli u Lisabon. Ali pre toga je i Koblenc dovoljno egzotičan. Vremenska prognoza nas je noć pre toga upozorila da će zapadnu Nemačku prekriti talas afričkih vrućina. Mislio sam da preteruju. Živeo sam skoro dve decenije u Porajnju, kojih stotinjak kilometara severnije, u Kelnu. Tu leti može da bude sparno, ali afrička vrućina?

Vreli Koblenc

Bolje je bilo da sam poverovao nemačkim meteorolozima. Na peron železničke stanice u Koblencu iskrcali smo se oko deset ujutro. Nebo je bilo titravoplavo. Temperatura već oko trideset stepeni. Obišli smo taj dan i „Nemački ugao“, mesto na kojem se susreću Mozel i Rajna. Do njega smo prošetali kroz stari grad. Ali nismo imali baš previše želje da razgledamo ljupke uličice. Ulazili smo u prodavnice i kupovali hladu vodu. Malo smo pili, malo se polivali iza vrata. Pre nego što smo stigli do spomenika nemačkom caru Vilhelmu I, postavljenom na „Nemačkom uglu“ 1897, prošli smo kraj apoteke koja je imala reklamni semafor sa označenom spoljnom temperaturom. Tih sat vremena vrzmanja gradom doneo je povećanje temperature za šest stepeni.

Prizor pred nama je bio zaista lep. Mozel je dolazio sa leve strane i bešumno se ulivao u Rajnu koja je tekla na sever. Na drugoj strani Rajne, na bregu, bila je tvrđava Erenbrajtštajn. Ali nam nije palo na pamet da se ukrcamo u žičaru koja preko reke vozi do vrha tvrđave na brdu. Ko zna da li tamo postoji hlad. A hladovina u restorančiću sa ogromnom pivskom baštom na ušću je bila dovoljno debela i privlačna, pa smo seli tu. Utešilo nas je ledeno nemačko pivo, a i pregrizli smo nešto.

Nevoljko smo krenuli nazad. Semafor one iste apoteke je pokazivao 39 stepeni. Koblenc kao Kordoba ili Mostar? Da, u novom milenijumu je sve moguće. U samom centru, nadomak pešačke zone ugledali smo ovalnu modernu građevinu bele fasade. Blistala je na suncu kao školjka. Ispostavilo se da je to Forum Confluentes – kulturni centar grada sa bibliotekom, izgrađen 2013. Ušli smo unutra. Nikada nisam bio u tako modernoj, blistavoj biblioteci. Galerije sa knjigama kao da su lebdele. Borhes bi ih voleo. Srećni su gradovi koji u ovakve stvari ulažu svoj novac.

Na povratku do železničke stanice nismo se više samo umivali vodom, naprosto smo je sipali sebi na glavu. Klimatske promene su još jedno od čuda koja su data baš našoj i budućim generacijama. Tako se šetnja lepim gradom u Porajnju pretvaraju u probijanje kroz vrele ulice nekog grada na ivici Sahare.

Treća sreća

Ovaj put, avgusta 2021. nemački meteorolozi su bili milostiviji. Leto je inače bilo kišno, ljudi su stradavali u poplavama. Ipak, krajem avgusta na zapadu Nemačke su se smenjivali tek bezazleni oblaci i blago sunce. Ugodnih dvadeset i pet stepeni. Silazeći sa voza iz Kelna pomislio sam – treća sreća. Vreme da mi se Koblenc pokaže kakav jeste – s one strane ognja i vode.

U grad ulazimo peške. Tako se grad najbolje upozna, bio on milionski Pariz ili Koblenc sa svojih 113 000 stanovnika. Grad je 1992. proslavio dve hiljada godina postojanja. Time on spada u najstarije nemačke gradove. Prisećam se da sam prošli put bio na Trgu Jozefa Geresa, na kojem je podignut „Stub istorije“. Na njemu su prikazani simboli dvomilenijumske gradske priče – od rimskih buradi sa vinom do danas.

Rimska imperija je mesto osnovala kao važan pogranični garnizon. Latinsko ime Konfluentes koje u značenju krije slivanje dva toka u jedan i danas se može naslutiti ispod površine imena Koblenc.

Šetamo duž Lerštrase – s leve strane iza zida je pruga, a sa desne počinju da se nižu kafei, restorančići i pekare. Nailazimo na Crkvu Srca Isusova, izgrađenu pre 120 godina u neoromaničkom stilu, koja nas je  podsetila na katedralu u Bonu. Samo što je bonska crkva mnogo starija sestra iz doba romanike – njeni koreni sežu u 11. vek.

U srcu grada

Lerštrase će se posle ove crkve pretvoriti u pešačku zonu koja podseća na brojne takve ulice za šoping i šetnju širom Nemačke. Ono što je izdvaja jeste raskršće na kojem se mogu videti četiri kule na zgradama iz 17. veka. Ulica vodi ka Minsterplacu – glavnom trgu u Koblenzu. Tamo me dočekuje spomenik dobošaru „Reše Henrih“.  On je bio obućar, ali pre svega – drski šaljivdžija. Jednom je u rano jutro kroz grad prošao udarajući u doboš, pa se celi garnizon postrojio. Posle toga je morao šest nedelja u zatvor, ali građani su u njemu videli sve ono što čini karnevalski duh grada do danas – dobar vic nema cenu. Kažu da je Henrih kao šegrt jednom usred noći probudio svog majstora da vidi da li on ne skida cilindar i kada spava. A kao obućar je jednoj dami napravio cipelice sa štiklom napred.

Nešto dalje je spomenik koji je ovekovečio njegovu babu koja je prodavala cveće na pijaci. „Pijačarka i pandur“ – tako se zove spomenik. Baba je volela da popije, pa je često morala u ćeliju da se otrezni, dok je u isti zatvor jednako često dovođen njen unuk zbog svojih drskih šala na račun autoriteta.

Pazi da te Šengel ne zapljune

Koblenc je krajem 18. veka neko vreme bio utočište francuskih rojalista, pošto je trirski knez, čije je sedište bilo u Koblencu, bio rođak francuskog kralja. Ipak, francuske revolucionarne trupe su uspele da osvoje grad. Pokazalo se da će kratka francuska vladavina do Napoleonovog poraza biti suštinski važna za identitet grada. Iza francuskih vojnika su ostala deca koju su rađale njihove nemačke devojke. Građani su ih podrugljivo nazivali „Žan" što je u lokalnom dijalektu ispalo  – Žang. Tokom vremena podrugljiva nota je nestala. „Šengel“ je deminutivna forma od „Žang“ – to je Žangić. E, taj Žangić, obešenjak i kopilan, postaće simbol grada. Danas će svaki stanovnik, ako je ovde rođen, sa ponosom reći da je „pravi Šengel“.

Od 1941. kod stare Većnice, okružen renesansnim i baroknim građevinama, stoji „Šengelova fontana“. Pre nego što se čovek približi figuri obešenjaka trebalo bi da zna da on iz usta povremeno pušta mlaz vode. Pa ko naiđe – naiđe. Biće okupan.

Nekoliko koraka od ovog pljuckajućeg spomenika nalazi se Jezuitski trg, još jedno mesto okruženo istorijskim fasadama, na kojem kafei zovu da se sedne, i preko ruba šoljice kafe osmotri spomenik Johanesu Mileru. On je bio značajan lekar i filozof prirode iz 19. veka, ali i „pravi Šengel“, pošto je rođen u Koblencu.

Iznad krovova vire oba zvonika glavne gradske katoličke crkve posvećene Bogorodici. Na tom mestu je bila crkva još u 5. veku. Rušena je i obnavljana. Poslednje oštećenje se desilo 1944. kada su saveznički avioni izručili bombe i na nju. U Koblencu je posle rata ustanovljeno da je uništeno ili teško oštećeno osamdeset odsto građevina. Nezamislivo, sada, kada preko gutljaja kafe posmatramo ovaj šarmantan grad.

Dvorac na Rajni

Odlazimo prema Rajni. Tamo se smestio Knežev dvorac. Knez Klemens Venceslav Saksonski, kao  poslednji trirski knez-izbornik, jedan od nekoliko kneževa koji su tradicionalno birali cara Svetog rimskog carstva, izgradio je samo tri godine pre izbijanja Francuske revolucije na obali Rajne raskošni dvorac u stilu francuskog ranog klasicizma. U tom dvorcu će sedamdesetak godina kasnije živeti pruski prestolonaslednik i docniji car Vilhelm I. I dvorac je razoren u Drugom svetskom ratu, ali su ga pedesetih godina prošlog veka obnovili.

Posmatram ljude kako opušteno sede na klupama ili travnjaku ispred nekadašnjeg simbola aristokratske moći i sjaja. Istorija je neumoljiva. Ali smisao za harmoniju i lepota su nadživele i kneževe i careve.

Neki od ljudi rođenih u ovom gradu bitno su uticali na svoju epohu. Malo ko zna da je aristokratska porodica Meternih u stvari stara plemićka loza iz Porajnja, te da je austrijski diplomata i jedan od najmoćnijih ljudi svog vremena, knez Meternih rođen 1773. usred lepog Koblenca.

Šetalište na Rajni iza dvorca je takođe puno Istorije. Monumentalna građevina sedišta vlade pruske provincije na obali govori o tome da su Prusi, kao i sve druge sile u usponu, gradili kao da će vladati večno. Opet vidim tvrđavu sa druge strane reke i opet shvatam da nemamo vremena za vožnju žičarom. U kafeima i restorančićima uz Rajnu ljudi sede i čavrljaju. Vreme je da nešto prezalogajimo. Biramo restoran koji je smešten u podnožju kasnogotičke stambene kule. Restoran je dobio ime po kuli – „Nemački car“. Cene su daleko od umerenih. Ipak, pogled na Rajnu kroz čašu rizlinga, preko tanjira sa nemačkom hranom učini da za trenutak zaboravimo pandemiju.

Krst kuge

U povratku prošetamo kraj građevine sa bibliotekom koja me je pre šest godina zadivila. Sada biblioteka ne radi ali šoping centar naspram nje je otvoren. To odgovara duhu vremena – manje ćemo čitati, više se baviti konzumom, makar sa maskama na licu. Idemo prema železničkoj stanici, istim putem kojim smo došli. Zastajem pored spomen-krsta iz 1669. koji nisam primetio u dolasku. U epidemijama kuge su na tom mestu sahranjivali mrtve u masovne grobnice. Mi to više ne radimo. Ali imamo svoje epidemije. I svoje mrtve. Kako li će izgledati njihov spomenik?

Leto je na izmaku. Sa njim će se okončati lepa iluzija, da smo se vratili normalnom životu. Sa ovim mislima napuštam Koblenc, obećavajući sebi da ću doći još jednom – da se žičarom popnem na tvrđavu koja stoluje na drugoj strani Rajne. I da odatle pogledom zagrlim grad na dve reke.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu