Za tursku javnost nije bilo iznenađenje što je ponovo buknuo sukob u Siriji . Više od dva meseca turski predsednik Redžep Tajip Erdogan i njegov desno-nacionalistički saveznik Devlet Bahčeli gotovo isključivo govore o promenama odnosa moći na Bliskom istoku i mogućim negativnim posledicama za Ankaru.

Posebno se misli na eventualne promene u korist Kurda u Siriji. U severoistočnom Rojavi, Kurdi su od početka građanskog rata uspostavili autonomnu upravu – što je odavno trn u oku Ankari.

Turska vlada sa zabrinutošću posmatra i druge događaje na Bliskom istoku: saveznici sirijskog predsednika Bašara al-Asada, Hezbolah i Iran, oslabljeni su napadima Izraela. 

Druga zaštitna sila sirijskog režima, Rusija, sve više je fokusirana na rat u Ukrajini. Iako Moskva u Siriji ima vojne baze, prema rečima istanbulskog stručnjaka za bezbednost Buraka Jildirima, pre rata u Ukrajini tamo je bilo 50 ruskih vojnih aviona. Trenutno ih je ostalo samo 13, od kojih je svega sedam operativno.

Osim toga, SAD planiraju da preusmere svoje prisustvo u regionu. Kako će to izgledati pod budućim predsednikom Donaldom Trampom, da li će SAD povući svoje vojnike iz Iraka i Sirije i kakve bi to posledice moglo imati za region – ostaje nejasno.

Ofanziva protiv Asada

Sirijski pobunjenici shvatili su da da je to prilika za njih i 27. novembra su pokrenuli veliku ofanzivu protiv Asadovog režima. Za samo nekoliko dana osvojili su drugi najveći grad u Siriji, Alepo, a trenutno šire napade na susedne gradove. Predvodi ih islamistička organizacija Hajjat Tahrir al-Šam (HTS), regionalni ogranak Al Kaide, koji je od 2018. na američkoj listi terorističkih organizacija.

Prema posmatračima, Ankara je bila informisana o ofanzivi džihadista. Bez njenog odobrenja ili čak podrške, protivnici Asada ne bi imali nikakve šanse, izjavio je stručnjak za Bliski istok Mihael Luders za Dojčlandfunk. 

„Ankara sigurno nije samo znala za ovaj napad, već ga je i vojno podržala. Pobunjenicima su, naravno, potrebne odgovarajuće vrste oružja, koje zbog geografskog položaja mogu dobiti samo iz Turske.“ Region Idlib na severozapadu Sirije, iz kojeg su pobunjenici započeli napade, praktično je hermetički zatvoren sa svih drugih strana.

Ankarin cilj su Kurdi

Još na početku građanskog rata u Siriji, Ankara je stala na stranu pobunjenika i prekinula diplomatske odnose sa Damaskom. Erdogan je u poslednje vreme pokušavao da obnovi komunikaciju, ali je Asad odbacio te pokušaje: sve dok Turska ne povuče svoje trupe iz severne Sirije, normalizacija odnosa nije moguća.

Turska, međutim, nije spremna da se povuče iz severne Sirije. Ankara okupirane oblasti naziva „sigurnosnom zonom“ i podržava islamističku miliciju poznatu kao „Sirijska nacionalna armija“ (SNA) s kojom zajedno kontroliše tu teritoriju. 

Glavni cilj Ankare u regionu je rušenje kurdske autonomne uprave u severoistočnom Rojavi. Tamo vlast drži Partija demokratskog jedinstva (PYD), ogranak zabranjene Kurdistanske radničke partije (PKK).

U konfliktnoj oblasti trenutno postoje dve važne pobunjeničke grupe: jedna pod vođstvom džihadista HTS i druga koju podržava Turska – SNA. Prema rečima turskog stručnjaka za Bliski istok Erhana Kelešoglua, SNA je pokrenula ofanzivu protiv Kurda neposredno nakon uspeha džihadista u Alepu.

Ankara negira umešanost

„Turska nikada ne bi podržala akcije koje bi izazvale novi talas izbeglica", rekao je turski ministar spoljnih poslova Hakan Fidan.

Od početka građanskog rata Turska je primila oko 3,5 miliona sirijskih izbeglica, ali stav prema njima postaje sve negativniji, posebno zbog ekonomske krize.

Na poslednjim parlamentarnim i lokalnim izborima tema migracija igrala je ključnu ulogu i stavila Erdogana pod veliki pritisak. On sada želi da što više izbeglica vrati u Siriju i da u tu svrhu uspostavi tampon zonu na severu susedne zemlje. Erdogan je nedavno ponovio da Turska ostaje pri svom planu da kontroliše pojas od 30 do 40 kilometara širine u severnoj Siriji.

Koliko kontrole Ankara ima nad SNA?

No, da li bi Erdogan radi toga sarađivao i sa džihadistima?

Prema Jildirimu, SNA, koju podržava Ankara, uključuje doduše i džihadističke milicije. Ipak, kontrola nad ovom grupom je u rukama pobunjenika kojima pak upravlja Turska. „I njihove akcije se uglavnom odvijaju prema planovima Turske“, navodi Jildirim.

A prema trenutnim planovima Turske, nije predviđena borba između samih pobunjenika. „I HTS i SNA žele pad Asada“, kaže stručnjak za bezbednost Jildirim. Osvojena područja mogli bi posle da podele među sobom.

Od vikenda, islamisti bliski Turskoj beleže i uspehe protiv Kurda. SNA je, na primer, preuzela kontrolu nad područjem Tal Rifat i planira napade na druge susedne kurdske gradove.

Iako turska vlada trenutno vojno podržava ofanzivu, ona pokušava da izbegne direktnu konfrontaciju sa Rusijom, Iranom i Asadovim režimom, objašnjava stručnjak Kelešoglu. Turska će za sada čekati i posmatrati u kojoj meri će Ankari bliske trupe potisnuti Kurde i zauzeti njihova područja.

Turska bombarduje kurdska područja od 2016.

Turska vojska od 2016. bombarduje kurdska područja u sklopu velikih vojnih operacija. U mestima poput Džarabluza, al Baba, Azaza, Tal Abjada i pobunjeničkog uporišta Idliba stacionirani su turski vojnici.

Organizacije za ljudska prava, poput Hjuman rajts voča, optužuju Ankaru za ratne zločine. U izveštaju objavljenom u martu, ova organizacija optužuje Tursku za otmice, pljačke, mučenja i seksualno nasilje: Turska snosi odgovornost za teška kršenja ljudskih prava i moguće ratne zločine koje su počinile njene trupe i lokalne naoružane grupe koje ona podržava u okupiranim oblastima severne Sirije.