Za početak najvažnije: Golfska struja sama po sebi neće kolabirati, ta mogućnost za sada ne preti. Naime, tu morsku struju najvećim delom pokreću vetrovi. „I sve dok se Zemlja vrti, biće i Golfske struje“, kaže Niklas Boers. On je fizičar i istražuje okeanske struje na Institutu za istraživanje posledica klimatskih promena u Potsdamu, kao i na Tehničkom univerzitetu u Minhenu.

No, Golfska struja je deo većeg strujanja, tzv. „Atlantske meridionalne obrtne cirkulacije“ (Atlantic Meridional Overturning Circulation, AMOC). Ona transportuje vodene mase preko Atlantika, a jednim svojim delom Evropi donosi toplotu i umereno vreme. Ako bi ta struja kolabirala, moglo bi da se dogodi da se temperature, i to ne samo u Evropi, znatno promene. A moguća je i češća pojava ekstremnih vremenskih prilika.

-pročitajte još:Svetski dan voda: mora i okeani kao spas

Moguća znatna promena klime

Slike večite zime, poznate npr. iz holivudskih filmova, ipak nisu baš sasvim tačan scenario u slučaju da AMOC u potpunosti oslabi. U slučaju da ta struja kolabira, posledice za stanovnike centralne Evrope verovatno uopšte ne bi bile toliko velike. Temperature bi se najverovatnije promenile za par stepeni. Na severu Evrope bi ipak moglo da bude hladnije. Znatno hladnije.

Osim toga, klima bi se u drugim delovima sveta znatno promenila. Na primer, tropska kišna zona bi se „pomerila“ nešto južnije. U Saharskoj zoni bi zbog toga zavladala još veća suša, a u predelima južnije od nje, ubuduće bi mogle da padaju znatno veće količine kiše.

-pročitajte još: Šta „Dekada okeana“ donosi morima – i nama?

AMOC kao klimatski motor

AMOC je osim toga deo jednog još većeg sistema strujanja, takozvanog „Termohalinske pokretne trake“. To je kombinacija morskih strujanja koja transportuje hranjive materije iz dubine okeana prema površini, a kiseonik s površine ka morskim dubinama. To je jedina mogućnost za životinje u morskim dubinama da se dođu do kiseonika. Na dnu mora naime nema dovoljno svetla za biljke kako bi funkcionisao proces fotosinteze.

AMOC je najveći motor te „pokretne trake“. Ako bi struja kolabirala, to bi moglo da ima velike posledice za životinje u svim područjima okeana.

Kritike na račun studije

Da li će i kada AMOC zaista kolabirati? To za sada nije sasvim jasno. Nedavno je u stručnom magazinu „Nature Communications“ objavljena jedna studija koja prognozira skori kolaps. To bi, tvrde autori, moglo da se dogodi već 2025.

Ali, ima dosta kritika na račun te studije. „Što se tiče statističke analize, ona je u detaljima korektna, ali uočavaju se vrlo pojednostavljene pretpostavke po pitanju mehaničkog opisivanja Atlantske meridionalne obrtne cirkulacije“, kaže recimo Niklas Boers.

I okeanografkinja Johana Baer sa Univerzitetu u Hamburgu kritikuje studiju: „Mene je lično iznenadilo to kakve su sve dalekosežne posledice izveli iz čisto matematičke analize realnih očekivanja budućeg razvoja severnoatlantske cirkulacije.“ A te zaključke, kaže, nije moguće izvoditi na način na koji su oni to izveli.

Začarani krug?

Ipak, nema razloga za gašenje uzbune: Svetski savet za klimu je u svom nedavnom izveštaju doduše s velikom verovatnoćom predvideo da strujanja u Atlantiku neće kompletno kolabirati sve do kraja ovog veka. Istovremeno, postoje naznake da struje trenutno slabe. I da bi kolaps cirkulacija tek krajem veka mogao da ima ozbiljne posledice.

Razlog zbog čega se ide tako daleko, odnosno zbog kojeg se realnim smatra čak i kolaps atlantskog strujanja, jeste otapanje morskog leda. Kada se led topi, morska voda ispred Grenlanda nije više dovoljno „kompaktna“ da u rashlađenom stanju potone i sa sobom ka dnu okeana „ponese“ kiseonik i ugljen dioksid. To bi onda dovelo do začaranog kruga. Naime, do sada je znatan deo ugljen dioksida koji proizvode ljudi bio tako transportovan na morsko dno. Ako taj mehanizam zakaže, ili se bude događao u smanjenom obimu, to bi značilo da se manje ugljen dioksida „pohranjuje“ na morskoj dubini, a time bi se ubrzale i klimatske promene.

Zagonetka za istraživače

Istovremeno stručnjaci uočavaju još jedan fenomen na koji još nemaju odgovor ili objašnjenje. Tokom antarktičke zime ledene površine se šire u tako malom obimu kao nikada do sada. Razlozi za to za sada su nepoznati.

A i tokom leta se led s Antarktika topi brže nego ikada. U maju je u stručnom listu „Priroda“ (Nature) objavljena studija koja je izračunala da bi zbog toga intenzitet okeanskog strujanja oko Antarktika do 2050. godine mogao da oslabi za oko 40 odsto.

A i to okeansko strujanje deo je spomenute globalne pokretne trake. Stiven Rintul iz australijske Službe za naučno i industrijsko istraživanje (CSIRO) jedan je od autora te studije. On kaže: „I Antarktik i Grenland su izgubili deo leda. U oba ledena štita led se topi. Pritom većina uglavnom misli da će zbog toga da poraste nivo mora, ali ova studija pokazuje i to da postoji još jedan efekat, a to je, naime, usporavanje okeanskih struja.“

ja/sm (ndr)

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.