Poslanički klub konzervativne opoziciije koji čine stranke CDU i CSU, predstavio je prošle nedelje Bundestagu predlog  koji je povezan s osetljivim pitanjem koje Nemačku muči još od kraja Drugog svetskog rata: Kada će Nemci ponovo moći da se ponose što su Nemci?

-pročitajte još: Tabu teme među Nemcima

Nemačkoj je, navode konzervativci, potreban dan nacionalnog sećanja na 23. maj kojim bi se obeležilo usvajanje nemačkog ustava (Osnovnog zakona) 1949. A potreban joj je i novi „Savezni program patriotizma“, koji bi, između ostalog, podrazumevao sledeće:

- povećati „vidljivost“ nacionalnih simbola – posebno nacionalne zastave – na javnim mestima i to „tokom čitave godine“,

- da se u javnim prilikama češće peva himna,

- da nemačka vojska održava više ceremonija i okupljanja u javnim prostorima, „kako bi se naglasila veza između oružanih snaga i civilnog društva, i razvio patriotski potencijal te veze“.

Demohrišćani su se trudili da svoje ideje formulišu na inkluzivan način: moderni patriotizam trebalo bi da pozove imigrantske zajednice da podrže vrednosti iznete u Osnovnom zakonu, a „potencijal“ patriotizma ne bi trebalo ostaviti snagama na političkoj margini.

Drugim rečima, konzervativci se nadaju da će povratiti patriotski potencijal od svojih rivala na krajnjoj desnici, Alternative za Nemačku (AfD). Ideja je boriti se protiv „sve veće polarizacije i fragmentacije našeg društva“, piše u predlogu koji su potpisali šef CDU Fridrih Merc, šef kluba poslanika sestrinske bavarske CSU Aleksandar Dobrint i poslanički klub CDU/CSU.

Kultura ponosa, kultura stida

Problem nemačkog patriotizma star je koliko i sama Savezna Republika Nemačka. I danas su vidljivi ožiljci povređenog nacionalnog ponosa nastali posle Drugog svetskog rata.

Anketa koju je 2021. sproveo institut Insa pokazala je da 61 odsto Nemaca smatra da bi škole kod dece trebalo da neguju „pozitivniju vezu s Nemačkom“. Nije jasno šta bi to tačno trebalo da znači, ali očigledno da istorija Nemačke povlači sa sobom činjenicu da će patriotizam uvek biti veoma problematičan.

„Ko može da iskaže svoju povezanost sa nemačkom nacijom, tek tako, bez refleksije i ustručavanja?“, pita istoričar Martin Sabrov. „U vladinoj četvrti u centru Berlina je Spomenik Holokausta koji podseća na šest miliona ubijenih Jevreja i još mnogo miliona drugih ljudi ubijenih u ratu. Bilo bi čudno da nemamo mučan osećaj nacionalnosti.“

Kontroverzne boje zastave

Postoje čak i stariji razlozi zbog kojih patritozam u Nemačkoj nije tako jednostavan kao u drugim zemljama. Nemačke nacionalne boje – crna, crvena i zlatna – imaju veoma politizovanu istoriju i retko su ujedinjavale sve Nemce na isti način, kao što su to činile zastave nekih drugih zemalja.

Zastave crno-crveno-zlatne boje prvi put su koristile pojedinačne jedinice pruske vojske koje su se borile za oslobađanje Evrope od Napoleona. Početkom 19. veka te boje su postale nacionalne boje nemačke konfederacije, a samu zastavu je usvojila nacionalna skupština nakon revolucija 1848. u vreme kada su nacionalni identitet, sloboda i individualna prava bili isprepletani s antimonarhističkim osećanjima.

Međutim, boje su „izašle iz mode“ kada se moć Pruske povećala, i monarhija ponovo afirmisala i kada su crna, bela i crvena 1871. postale boje novog nemačkog Rajha. 

Nakon pada cara Vilhelma II, Vajmarska republika je 1919. ponovo koristila crno-crveno-zlatnu kombinaciju, da bi je potom 1934. nacisti ponovo odbacili.

Ali, čak i posle Drugog svetskog rata, boje su bile sporne. „Došlo je do svađe sa DDR-om“, podseća istoričar Sabrov. „Oni su zapravo bili prvi koji su koristili crno-crveno-zlatno, a tek potom je Zapadna Nemačka sledila njihov primer.“

Svetsko prvenstvo u fudbalu za muškarce 2006. koje se igralo u Nemačkoj, često se i sa zadovoljstvom navodi kao početak novog, pozitivnog i optimističkog patriotizma. Tokom čitavog turnira, nazvanog čak „letnja bajka“, nacionalne zastave vijorile su sa nebrojenih balkona i vozila, a nacija je stajala iza (primetno multikulturalne) reprezentacije.

Ipak, poslednjih nekoliko godina, crno-crveno-zlatne boje i pitanje patriotizma sve više su preuzimale krajnje desničarske političke snage, poput islamofobnog pokreta PEGIDA i antiimigracione AfD, osnovane 2013.

Ustavni patriotizam

CDU i CSU su sada sebi dale zadatak da nacionalni ponos preotmu od krajnje desnice, smatra politički analitičar Uve Jun sa Univerziteta u Triru. On kaže te stranke takođe pokušavaju ponovo da uspostave tradiciju „ustavnog patriotizma“, što bi bio patriotizam ne nužno zasnovan na nacionalnom identitetu, već na vrednostima utvrđenim u nemačkom ustavu.

„Oni u stvari kažu: ovaj ustav koji je stvorio stabilnu demokratiju u Nemačkoj, treba da se iskoristi kao povod za slavlje“, objašnjava Jun za DW.

Međutim, kada je reč o njihovim predlozima, Jun kaže da nije siguran da bi češće isticanje zastave imalo efekat kojem se nadaju CDU i CSU – da povrate glasače od AfD koja ponovo jača.

„To će biti teško“, kaže Jun, pošto mnogi glasači AfD u stvari glasaju iz protesta i nemaju više poverenje u partije centra kao što su CDU i CSU.

I istoričar Sabrov je skeptičan: „To je pokušaj povratka u takozvanu ’normalnost‘, bez poricanja sopstvene istorijske odgovornosti. Ali, mislim da su takvi pokušaji potpuno beskorisni. Mislim da u savremenom društvu nije moguće tako nešto nametati odozgo.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.