Na povećani broj useljenika iz zemalja Magreba, nemačka vlada reagovala je proglašavanjem dodatnog broja država „zemljama sigurnog porekla“. Prema podacima Saveznog ureda za migracije i izbeglice (BAMF), samo u decembru 2015. godine, u tu zemlju je došlo gotovo 2.300 Alžiraca i 3.000 Marokanaca – ukupno 5.300 osoba, što je znatno više nego 2014 kada ih je bilo ukupno 4.000. Alžirci i Marokanci privukli su pažnju javnosti nakon događaja u novogodišnjoj noći u Kelnu. Veliki broj počinilaca krivičnih dela te noći potiče upravo iz te dve severnoafričke zemlje.

Loše stanje ljudskih prava u Maroku

Nakon događaja u Kelnu, povećala se i politička volja u nemačkoj da se smanji ukupan broj izbeglica iz Alžira, Maroka i Tunisa. Međutim, stanje u kojem se nalaze ljudska prava u Alžiru i Maroku je sve, samo ne dobro. Međunarodna organizacija za zaštitu ljudskih prava „Amnesti internšenal“ je, samo u Maroku, u periodu između 2010. i 2014. zabeležila 173 slučaja zlostavljanja političkih zatvorenika. Zbog tih zločina procesuirano je samo osam osoba.

„Amnesti“ istovremeno ukazuje i na brojne, nepravedne sudske procese. Više izbeglica iz subsaharske Afrike, koje su se probile do španskih enklava Melilje i Seute, a koje su španske vlasti ponovo predale marokanskim kolegama, bilo je izloženo zlostavljanjima.

Nemački politikolog Verner Ruf, zalaže se za to da Nemačka sa Marokom razgovara o ljudskim pravima. „Ako se želi da se izvrši pritisak na zemlju kao što je Maroko, onda joj se s jedne strane ne može dodvoravati i na velika zvona slaviti učešće na međunarodnom poljoprivrednom sajmu u Berlinu 'Zelena nedelja'. Ne može se slaviti njen turizam, a istovremeno zanemarivati činjenica da Maroko i dalje krši međunarodno pravo tako što pod kontrolom drži Zapadnu Saharu. Pritisak se mora izvršiti tamo gde je to moguće. To će se naravno odraziti i na našu privredu.“

Sumnjiva vladavina prava u Alžiru

Stanje u kojem se nalaze ljudska prava još je gore u Alžiru. Ruf ukazuje da građanski rat započet devedesetih, kada je vlada godinama ratovala s demokratski izabranim islamistima, još nije završen. „Amnesti“ takvu dijagnozu potvrđuje: alžirska tajna služba uhapsila je i zlostavljala nekoliko islamista. Verner Ruf ocenjuje da novija prošlost, otežava da se Alžir posmatra kao pravna država.

„Ako je u alžirskom građanskom ratu, koji još nije završen, nestalo između 10.000 i 30.000 ljudi, to znači da su u pravilu, ubijeni i da se više nikada neće pojaviti. Zbog toga ni Evropska unija niti Savezna Republika Nemačka ne mogu tu zemlju da definišu kao zemlja sigurnog porekla.“

Odluka da se izbeglice iz Alžira, Maroka i Tunisa više ne tretiraju kao potražioci azila na osnovu toga što su iz sigurnih zemalja porekla, jeste problematično, slaže se i alžirski aktivista Randah Utman. „Ne osuđujem nikoga ko je zemlju napustio zbog siromaštva i gladi i bolji život potražio u nekoj drugoj zemlji. Da li je zločin tražiti bolji život“, pita se Utman.

Aktivisti iz Tunisa Munifu Kijaniju, koji inače živi u Francuskoj, smeta to što se kritike upućuju samo jednoj strani. „Kada se radi o prihvatanju migranata, onda i arapske zemlje tu imaju obaveze. Zašto samo od evropskih država zahtevamo da brinu o ljudskim pravima? Zašto to ne tražimo od arapskih zemalja, pre svega onih u Persijskom zalivu.“

Prisilan povratak u „treće zemlje“

Vlada u Berlinu želi da izbeglice koje su počinile krivično delo u Nemačkoj, prisilno protera i to, ako treba, i u tzv. treće države – ukoliko ne mogu da se vrate u zemlje porekla. Šef ureda nemačke kancelarke Peter Altmajer, izjavio je nedavno da se sa Turskom i drugim zemljama razgovara o prihvatu izbeglica. To bi značilo da izbeglice neće biti vraćene u zemlje u kojima se vodi građanski rat, već u zemlju preko koje su došli u Evropsku uniju. Prema Altmajerovim rečima, koji je inače i koordinator za pitanja izbeglica nemačke vlade, broj ljudi koji žele dobrovoljno da se vrate ili onih koji će biti prisilno vraćeni, će se udvostručiti. „Od početka 2015. godine, Nemačku je dobrovoljno ili prisilno napustilo 50.000 izbeglica. Mnogi se vraćaju i pre nego što podnesu zahtev za azil, onda kada im postane jasno da nemaju šanse za uspeh.“