Kome je još ime najvažnije?
1. maj 2018.
Kad su se protekle sedmice šefovi vlada zemalja Zapadnog Balkana sreli u makedonskom glavnom gradu, sastanku je prisustvovao i predsednik Saveta EU Donald Tusk. On je hvalio domaćina Makedoniju, koja se od izbora socijaldemokrate Zorana Zaeva za premijera trudi da pronađe rešenje za konflikt s južnim susedom Grčkom.
Za Skoplje je puno toga u igri: eventualno članstvo u EU i brzi ulazak u NATO. Ovome drugo se posebno nadaju U Skoplju i Briselu. Radi se i o privrednom rastu Makedonije. Grčka i dalje blokira pristup Makedonije u institucije Zapada dok god severni sused ima aktuelno ime, zvanično: Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija.
Realnost protiv nacionalnih interesa
Janis Manos je profesor antropologije u Solunu i dolazi iz Florine, odnosno iz Lerina, kako taj gradić koji se u severnogrčkoj provinciji Makedoniji nazivaju Bugari i Makedonci. Odmah preko je granica s Republikom Makedonijom. Za Grke je to ime uvreda, prisvajanje grčke kulture i istorije. Zvanična grčka istina kaže da je to ime čak i teritorijalna pretenzija na grčku zemlju.
No Manos skoro dve decenije sarađuje s Institutom za antropologiju u Skoplju – neformalno, jer se većina javnih kanala između dve zemlje ne koristi. Proteklog vikenda, istovremeno s balkanskim samitom i posetom Tuska, tamo se 16. put održala konferencija sa studentima s čitavog Balkana, uključujući Grčku. To su susreti koji se razmjenom suprotstavljaju krutim, emotivno obojenim nacionalnim diskursima.
Kad Manos u restoranima u Skoplju sluša tradicionalnu makedonsku muziku, on peva – na makedonskom. „Te pesme znam otkad sam bio dete. Pevali smo ih i u Florini“, kaže on za DW.
- pročitajte još: Zarobljeni u slavnoj prošlosti
Dok se spor dve zemlje u medijima pre svega vodi na ideološkom nivou, mnoge kulturološke sličnosti ili zajednička istorija u pravilu ostaju neprimećeni. Manosa smatra da upravo tu leže potencijali za rešavanje konflikta. „Naša iskustva su pokazala da ima više elemenata koji nas povezuju, nego onih koji nas razdvajaju. Ako fokus stavimo na sličnosti, mnogo lakše bismo prevladali probleme.“
Makedonci žele stabilnost
No, to je izgleda tek malom broju aktera važno. I zbog toga Manos smatra da nema izgleda da bi spor oko imena mogao da se reši još ove godine. Pri tom se između dve zemlje pokazuje neravnoteža. Ankete su pokazale da 63 odsto Makedonaca želi brzo rešenje, dok 61 odsto Grka striktno odbacuje korišćenje imena „Makedonija“ bilo kom obliku.
„Oni nemaju pravo da se zovu Makedonija. Ni Nova ni Severna Makedonija“, kaže nam jedan 27-godišnji frizer iz Soluna. Grci koji se protive dogovoru vrlo teško artikulišu šta im to tačno smeta. Kako će se to njihovi životi promeniti ako se Makedonija zove kako se već zove? Osim reciklaže opštih mesta iz medija, onih o „teritorijalnoj pretenziji“, malo je argumenata.
„Svejedno mi je hoćemo li morati da menjamo ime. Želim budućnost za moju porodicu“, kaže 42-godišnji taksista iz Skoplja. Otac je troje dece i pati zbog socijalnih i ekonomskih problema njegove zemlje. Ne zna da li bi pristup Evropskoj uniji i NATO mogao da poboljšati loše stanje na tržištu rada. Pre je, kaže, radio kao vozač za Ministarstvo pravosuđa za 250 evra mesečno. Ali bez prave partijske knjižice od posla u državnoj službi nema ništa, dodaje taksista.
Protiv parališućih ideologija
Tako su Manos i njegovi studenti naišli pre svega na pomirljivu atmosferu kad su proteklog vikenda otputovali u Skoplje na susret sa studentima antropologije iz regiona. „Mnogo toga ovde podseća na Grčku, čak i ljudi“, kaže jedna studentkinja koja je prvi put bila u Makedoniji. „Kad smo jednom čoveku na ulici objasnili da smo iz Soluna, činilo se da mu je gotovo neugodno što među nama postoji konflikt.“
- pročitajte još: Pad „Aleksandra Velikog“ – početak rešenja
Ljupčo Risteski, profesor antropologije na Univerzitetu u Skoplju, nije iznenađen time. Kaže da pre svega političke prepreke sprečavaju ne samo približavanje između Grka i Makedonaca, već i svih zemalja Balkana.
Antropologija je političarima trn u oku, ističe Risteski: „Naša nauka nije slučajno marginalizovana u društvima na Balkanu. Mi antropolozi istražujemo nastanak identiteta i otvoreno smo kritični kad vlade taj razvojni proces koriste za svoje interese.“
Stoga ne čudi da važna antropološka saznanja o zajedničkim obeležjima u obe zemlje u okviru spora oko imena gotovo i nemaju nikakvu težinu. Pri tom bi upravo ta zajednička obeležja mogla da pokrenu stvari sa mrtve tačke.