Bilo je planirano pet izvođenja predstave u decembru 2014. godine – samo nekoliko dana uoči napada na satirični magazin „Šarli ebdo“ u Parizu i otkrivanja terorističke ćelije u Vervjeu u Belgiji. Tada se otvoreno i žestoko diskutovalo o belgijskog omladini koja tajno odlazi u Siriju kako bi se tamo borila na strani „Islamske države“. Predstava „Džihad“ bila je puna sumornih, pretećih asocijacija.

Saidi je odlučio da mora da pokaže i smešnu stranu tog fenomena. Zato je kreirao tri nesrećna lika koji su bili uvučeni u scenu onih koji podržavaju islamiste i suočio ih sa onim što on smatra stereotipima i greškama u muslimanskom društvu. Sve je bilo bazirano na njegovom sopstvenom, i životu njegovih prijatelja.

Naslov komada je iritirao. „Ljudi su bili uplašeni jer nisu znali šta znači džihad“, priseća se Saidi sa osmehom. „A kada sam novinarima rekao da je to komedija, postalo je još gore. Njihova reakcija je bila: 'Komedija? Jesi li ti lud?'“

Za Lusil Polen, zaduženu za odnose s javnošću, to je bilo teško vrijeme: „Novinari nisu želeli ni da čuju ništa o tome. Nisu hteli čak ni da stave predstavu u svoj plan“, priseća se Polen. Ona je dobila gomilu optužujućih elektronskih pisama, ali i poziva. „Kako možete da u ovakvim vremenima nazovete neki komad 'Džihad', pitali su nas. Misli su da smo ludi i opasni.“ To se promenilo tek kada su ljudi pogledali predstavu. Nakon toga su zavoleli njene junake: Redu, Elvis-Fan Bena i Islamila.“

Muslimani ismevaju muslimane

Reda Čebčubi i Ben Haidu su glumci u predstavi, ali i prijatelji u privatnom životu. Saidi je napravio priču na osnovu sopstvenih iskustava koje su svi imali na ulicama Brisela. Trebalo je da sa 14 godina ode u rat u Avganistanu – to je naišlo na veliko odobravanje u njegovom kraju. Uspeo je da se odupre pritisku, ali ni dan-danas ne zna šta se dogodilo sa onim ljudima koji to nisu bili u stanju.

Najgore je to što su i javnost i vlasti tada o tome znale sve, ali su dozvolile ljudima da odu jer su to doživljavali kao borbu protiv Rusa u tadašnjem Hladnom ratu, kaže Saidi. „I sada se mislilo da ti mladi ljudi odlaze u Siriju kako bi se borili protiv predsednika Asada pa su im dozvolili da odu“.

Iako Saidi koristi žargon i pravi viceve u predstavi, njegova poruka je smrtno ozbiljna: muslimani i ostale zajednice moraju međusobno jedni drugima da pomognu kako bi zaštitili svoju decu i same sebe od terorističkih pretnji. To je razlog zašto autor pokušava da „džihadistima“ da ljudsko lice – da bi pokazao kako tri normalne mlade osobe mogu da krenu stranputicom jer ne vide perspektivu.

Za trojicu prijatelja iz predstave u Siriji vrlo brzo sve krene naopako i smeh se pretvori u suze. Ali poruka je već poslata, smatra Saidi. „Ako osećate nešto za njih trojicu, onda možda nije sve prekasno.“

Poruka je stigla u sve zajednice. Saidi je dozvolio da, zajedno sa njim, nastupi i belgijski reper Badibanga Ndeka sa svojom pesmom „Volim te“. On peva o svojoj višerasnoj porodici i upozorava sve ekstremiste da je takva vrsta ljudi san Martina Lutera Kinga i noćna mora desnih ekstremista kao što su Bart de Vevr ili Marin Le Pen.

Prezir koji Marin Le Pen gaji prema radikalizovanoj omladini, bio je motiv za Saida da napiše „Džihad“. Želeo je da nezadovoljni mladi Belgijanci uvide da nisu sami i da ostali Belgijanci pokušavaju da bolje shvate njihovu situaciju.

Sličnosti sa „Šarli ebdo“

To mu je pošlo za rukom već početkom meseca sa učenicima iz belgijskog grada Benša. Sedamnaestogodišnja Amadin Falčikio kaže da je znala da postoje problemi integracije u Belgiji, ali da sada može bolje da ih shvati. Njena koleginica iz razreda Ema Inosente nije bila sigurna da li bi trebalo da pogleda pozorišni komad koji bi trebalo da bude komedija o nečemu što je tako opasno kao što je džihad, ali sada smatra da je to bila dobra ideja. „Nema mnogo prilika da se o tome govori osim ako se o tome ne govori u medijima. Sada čak možemo o tome da razgovaramo sa podsmevanjem i vicevima.“

Učiteljica Karolin Vale dodaje da ne veruje da će komad „Džihad“ pomoći vlastima da odgovore Belgijance od odlaska u Siriju, ali da on u najmanju ruku za đake predstavlja podstrek za razmišljanje.

Saidi kaže da su mu se majke dece koja su otišla na ratišta u inostranstvo zahvalile, jer je njihovu decu predstavio kao ljude, a ne kao monstrume. Čebčubisova majka se čak popela na scenu i u suzama se izvinila zbog toga što je bila prisiljena da odustane od velike ljubavi prema svom sinu. Tek sada, rekla je, nakon što je videla ovaj komad, može sve da razume.

Kao i uvek kada je reč o osetljivim temama, postoje i kritike, pa tako i u slučaju Saidovog pozorišnog komada. On lično ne želi da govori o pretnjama koje su on i njegova trupa primili zbog toga kako su predstavili islam, a u javnim diskusijama stalno dolazi do poređenja sa „Šarli ebdo“ čije novinari su pre godinu dana ubili islamisti.

„Naravno da nas je strah“, kaže Lusil Polen, ali „Šarli ebdo“ se zalagao za slobodu izražavanja i „mi moramo da se borimo isto onako kao što su se oni borili.“