Dana 24. jula 1944. godine sovjetski vojnici zajedno sa poljskim vojnim jedinicama stižu u logor koji će američki ratni reporter malo kasnije opisati kao "najstrašnije mesto na svetu i pravi pogon za proizvodnju smrti": koncentracioni i logor za istrebljenje Lublin-Majdanek.

Malo pre toga, Nemci su pokušali da zataškaju masovno ubistvo 78.000 ljudi, uključujući oko 60.000 Jevreja, kao i Poljaka, Belorusa i Ukrajinaca, spalivši nekoliko zgrada logora. 

"Pronađeni su šokantni dokazi zločina koje su počinili Nemci: pepeo, kosti, ljudski ostaci i tela ubijenih i preminulih zatvorenika, pretežno Jevreja i Poljaka. Tragična dimenzija mesta dodatno je istaknuta očuvanim tragovima zločina: gasne komore, krematorijumi, barake za zatvorenike, stotine hiljada cipela", izjavio je za DW zamenik direktora državnog muzeja Majdanek, Vjeslav Visok.

Fabrike smrti

Već krajem jula 1944. godine, dakle pola godine pre oslobođenja logora Aušvic, postalo je jasno: ubijanje Jevreja i Poljaka nije ratna propaganda, već surova stvarnost. Samo 1.000 sovjetskih ratnih zarobljenika preživelo je užas Majdaneka.

Po naređenju vođe SS-trupa Hajnriha Himlera, u jesen 1941. godine izgrađen je logor za istrebljenje, kaže Visok: "U gasnim komorama, od jeseni 1942. do jeseni 1943. godine, jevrejski zatvorenici su ubijani ciklonom B i ugljen-monoksidom.

Logor je takođe bio mesto masovnih streljanja jevrejskih i poljskih zatvorenika. Dana 3. novembra 1943. godine, u okviru takozvane akcije 'Žetveni festival', nemačka policija i SS jedinice su streljale više od 18.000 jevrejskih žena, dece i muškaraca. Oko 130.000 ljudi prošlo je kroz Majdanek."

Akciju "Žetveni festival" nacisti su početkom 1943. godine koristili kao šifrovano ime za masovna streljanja ukupno 43.000 Jevreja u logorima Travniki, Ponjatova i Majdanek. To je bio samo mali deo „Akcije Rajnhart", sistematskog ubijanja 1,8 miliona Jevreja u okupiranoj Poljskoj. Majdanek je imao posebno značenje, kaže za DW istoričar Štefan Lenštet, profesor studija Holokausta i jevrejskih studija na univerzitetu Turo u Berlinu.

„Najstrašniji primer okrutnosti u istoriji"

"Majdanek je bio centralno mesto „Akcije Rajnhart". Tamo se Jevreji, koji su još potrebni za prinudni rad i eksploataciju, raspoređuju. Tamo se razvrstavaju i prerađuju ukradeni predmeti. Odande se ljudi transportuju u druge logore, odande se sve koordiniše."

Ono što se dešava u predgrađu Majdanek nije više tajna u Lublinu: begunci, otpušteni i civilni radnici izveštavaju o stravičnim događajima.

U avgustu 1944. godine prvi zapadni novinari smeju da obiđu logor. U američkom magazinu "Lajf" čak se pojavljuje izveštaj o Majdaneku pod naslovom "Najstrašniji primer organizovane okrutnosti u istoriji civilizacije".

Ali za dalji tok rata ovo je potpuno irelevantno, kaže Lenštet: "Majdanek je oslobođen jer se nalazi na direktnom putu ka Berlinu. Niko nije krenuo da oslobađa koncentracione logore, već da se bori protiv Vermahta i vojno porazi Nemce. Pitanje koje se često postavlja jeste: zašto pruge prema Aušvicu nisu bombardovane, zašto se ništa ne preduzima, zašto se ne protestuje? Zato što to nije imalo vojni značaj."

Prvi memorijalni centar

Majdanek nije bio samo prvi logor za istrebljenje i koncentracioni logor koji je Crvena armija oslobodila, već je postao i prvi memorijalni centar u svetu posvećen žrtvama nacizma.

Vjeslav Visok kaže: "Samo mesec dana nakon zatvaranja logora, u Lublinu je nastala inicijativa za osnivanje muzeja. Muzej je počeo sa radom početkom novembra. Tri godine kasnije, 2. jula 1947. godine, poljski parlament je usvojio zakon kojim je Državni muzej Majdanek dobio pravni status."

Sramotni procesi

Procesi protiv počinilaca zločina u Majdaneku su tekli sporo, iako je u prvom procesu u Lublinu 1944. godine šest optuženih izvedeno pred specijalni sud i osuđeno na smrt. Proći će tri decenije do početka pravne obrade zločina u Zapadnoj Nemačkoj. Od 1975. do 1981. godine šest čuvarki, jedan logorski lekar i devet članova SS-ovske straže stajali su pred sudom u Diseldorfu, u jednom od najdužih i najskupljih procesa u istoriji nemačkog pravosuđa.

Međutim, samo je čuvarka Hermine Braunštajner-Rajan osuđena na doživotnu kaznu zatvora. Sedam drugih optuženih dobilo je kazne zatvora od tri do dvanaest godina, dok su ostali oslobođeni. "Deo optuženih je već bio nesposoban za suđenje, jednostavno se predugo čekalo. Pored toga, nemački pravni sistem tada je zahtevao dokaz o individualnom ubistvu. A to je bilo teško dokazati, jer je bio potreban svedok koji bi rekao, video sam tačno kako je ova osoba ubila drugog zatvorenika," kaže Štean Lenštet.

Mnogi Nemci danas ne znaju šta je Majdanek

Istoričar kritikuje to što Majdanek mnogim Nemcima i 80 godina nakon oslobođenja nije poznat pojam. Logori za istrebljenje u Poljskoj generalno nisu poznati u Nemačkoj, sa jednim izuzetkom: Aušvic. Mediji su to dodatno pojačali, fokusirajući se na najveći nacistički logor za istrebljenje.

"Naše nemačko sećanje je veoma usmereno na Holokaust i na Aušvic. Kada nemačke grupe posetilaca krenu na dugo putovanje do Poljske, obično idu u Aušvic. Majdanek, kao i svaki drugi poljski memorijalni centar, stoji u senci Aušvica."

Zamenik direktora državnog muzeja Majdanek, Vjeslav Visok, kaže da će na ceremonije povodom 80. godišnjice doći i bivši zatvorenici – preživeli koji su tada bili mala deca. Zajedno će ovih dana izneti svoja svedočanstva da žrtve ne bi bile zaboravljene.

Poruka preživelih iz Majdaneka glasi: „Naša sudbina je opomena za vas"- to je rečenica ispisana i u mauzoleju gde je položen pepeo žrtava.

Priča o Majdaneku je aktuelna i danas, nakon 80 godina, jer preživeli ne traže samo da se očuva sećanje na nevine žrtve. Oni traže i da se ne zaboravi njihova borba za očuvanje ljudskosti u neljudskim uslovima. I da iz njihovog iskustva učimo.