Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) trebalo je da ponovo sprovodi inspekcije iranskih nuklearnih postrojenja. To je bilo predviđeno okvirnim sporazumom između Sjedinjenih Dražava i Irana .

Teheran je međutim u petak 10. jula, nakon sednice Saveta bezbednosti,  ponovio da neće dozvoliti inspektorima UN pristup svojim nuklearnim objektima. Sednicu su sazvali Bahrein i evropske zemlje, a održana je u trenutku kada novi sukobi između SAD i Irana prete da pokvare okvirni sporazum.

U izveštaju UN predstavljenom na sastanku, IAEA je izvestila da je „izgubila kontinuitet znanja o svim iranskim deklarisanim nuklearnim postrojenjima“ nakon prošlogodišnjeg 12-dnevnog rata, azatim i sukoba koji su Izrael i SAD pokrenuli 28. februara.

Političke prepreke

Tehnički gledano, sveobuhvatna kontrola u načelu je moguća, smatraju stručnjaci. Politički, međutim, postoje značajne prepreke.

„Obogaćivanje uranijuma odvija se u velikim i lako uočljivim industrijskim postrojenjima“, kaže za DW radio-hemičar Georg Štajnhauser s Tehničkog univerziteta u Beču.

„Nezamislivo je da neko potajno u podrumu izgradi atomsku bombu, a da inspektorima tokom obilaska kuće pokaže samo prizemlje.“

Prema njegovim rečima, obogaćivanje uranijuma tehnički je i industrijski izuzetno zahtevan proces koji zahteva ogromna postrojenja i hiljade centrifuga. Upravo zato takav program moguće je efikasno nadzirati.

I politikolog Hesam Habibi Doro iz Instituta za očuvanje mira i upravljanje sukobima (IFK) u Beču smatra da neobavezujuća izjava o namerama između Irana i SAD predstavlja korak napred.

„Pozitivno je pre svega to što su spremnost na inspekcije i veća transparentnost ponovo postali tema rasprave u Iranu“, rekao je za DW.

Ipak, upozorava da postoje ozbiljne političke rezerve. Zakon koji je usvojio iranski parlament značajno je ograničio saradnju sa IAEA.

„U parlamentu trenutno postoje veoma uticajni glasovi koji se protive sveobuhvatnim inspekcijama“, kaže Habibi Doro.

Uranijum visokog stepena obogaćenosti

Međunarodna agencija za atomsku energiju navodi da glavni problem trenutno nije nedostatak tehničkih mogućnosti.

Od američkih napada na iranska nuklearna postrojenja još u junu 2025. godine, IAEA nije mogla da pregleda nijedno od ključnih postrojenja za obogaćivanje uranijuma. Nadzor se trenutno uglavnom oslanja na satelitske snimke.

Zbog toga IAEA, kako se navodi, ne može da potvrdi da li je Iran zaustavio obogaćivanje uranijuma, niti raspolaže informacijama o tome gde se nalaze postojeće zalihe uranijuma ili koliko je centrifuga još uvek u pogonu.

Prema podacima IAEA, Iran i dalje raspolaže sa približno 440 kilograma uranijuma obogaćenog na oko 60 odsto. Stručnjaci smatraju da bi, nakon dodatnog obogaćivanja na 90 procenata, ta količina radioaktivnog materijala mogla da bude dovoljna za izradu više nuklearnih bombi.

Iran konstantno odbacuje tvrdnje da želi da razvije nuklearno oružje i navodi da njegov nuklearni program služi isključivo za civilne svrhe.

Hoće li Iran omogućiti potpuni pristup?

Za Štajnhausera ključno pitanje nije u tehničkim mogućnostima nadzora, već u pristupu postrojenjima.

„Ako Iran odobri potpuni pristup svojim nuklearnim postrojenjima, sa veoma velikom sigurnošću može da se utvrdi da li neka država sprovodi civilni ili vojni nuklearni program“, kaže on.

Zabrinutost proizlazi iz mogućnosti da neka postrojenja ne budu prijavljena ili da inspektorima ne bude dozvoljen njihov pregled.

Habibi Doro takođe smatra da je sveobuhvatna kontrola načelno moguća. Za to bi, međutim, bio potreban povratak sporazumu sa SAD sličnom onom iz 2015. godine, poznatom kao Zajednički sveobuhvatni akcioni plan (JCPOA).

Taj sporazum, postignut uz posredovanje evropskih država, IAEA je dao široka inspekcijska ovlašćenja i dugo se smatrao najobuhvatnijim sistemom nadzora nekog nacionalnog nuklearnog programa na svetu.

Američki predsednik Donald Tramp povukao je SAD iz JCPOA tokom svog prvog mandata, u maju 2018. godine.

„Kada bi se ponovo uveli uporedivi kontrolni mehanizmi i instrumenti nadzora, sveobuhvatna kontrola bila bi načelno moguća“, kaže Habibi Doro.

Ostaje otvoreno pitanje da li bi političko rukovodstvo u Teheranu danas bilo spremno na takve ustupke. U delovima političkog i bezbednosnog establišmenta sve otvorenije se raspravlja o tome da li bi Iran, nakon nedavnih, a sada i obnovljenih vojnih sukoba, ipak trebalo da proširi, a ne da ograniči svoje nuklearne opcije.

Kontrola „praktično izgubljena“

Do sličnih zaključaka dolazi i Institut za nauku i međunarodnu bezbednost iz Vašingtona.

Autori jedne njeihoved aktuelne analize potvrđuju da je IAEA „praktično izgubila kontrolu nad iranskim nuklearnim programom“.

Agencija, prema njihovoj proceni, više ne može pouzdano da proverava obim zaliha uranijuma, njihovu lokaciju niti stanje iranskih postrojenja za obogaćivanje uranijuma.

Istovremeno, stručnjaci Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir upozoravaju da ne treba potcenjivati iranske tehničke kapacitete nakon napada.

Iako su veliki delovi poznate infrastrukture oštećeni, ne može se isključiti kasnija obnova ili čak premeštanje pojedinih aktivnosti u manja i prikrivena postrojenja, navodi se.

„Industrijsko postrojenje za obogaćivanje uranijuma veoma je teško sakriti“, kaže Georg Štajnhauser.

Takvi objekti su veliki, tehnički složeni i neizbežno ostavljaju tragove koje inspektori na terenu mogu da uoče. To važi čak i ako postoji pokušaj prikrivanja delova programa, napomenuo je.

Hoće li međunarodna zajednica ubuduće ponovo moći da prati te tragove, zato će manje zavisiti od sposobnosti inspektora, a više od prekida najnovijih sukoba, a potom i od političke spremnosti Irana da im zaista omogući nadzor.