Agnješka* je znala da je berba špargli težak posao. Po dolasku u Nemačku joj je rečeno da u karantinu mora provesti dve sedmice. Ali, posle više od mesec dana izolacije, bilo joj je svega dosta: „Prema nama se ponašaju kao prema robovima, odvode nas iz hotela na posao i vraćaju nazad.“

Njena koleginica Ilona pak odbija da radi. „Želim nazad kući“, kaže. Sada čeka u svojoj sobi, dok njene cimerke i dalje rade, pa se Ilona boji da će se zaraziti koronavirusom. To ne bi bilo samo opasno po zdravlje, već bi joj se tako ponovo mogao produžiti i karantin.

Na farmi špargli Hajnriha Tirmana u Kirhdorfu, pedesetak kilometara od Hanovera, trenutno j nešto više od hiljadu radnika. Najviše je Poljaka i Rumuna. Krajem aprila, kada je započeo radni karantin, inficiralo se 47 radnika, a do danas je zaraza zabeležena kod 131 osobe.

O uslovima rada iza zatvorene kapije poljoprivrednog dobra DW je telefonski razgovarao sa šestoro radnika iz Poljske. DW je kontaktirao i poslodavca, a nakon što je članak prvi put objavljen na poljskom, loše uslove rada potvrdili su i drugi zaposleni. Njihove izjave jasno pokazuju kako nejednakosti na evropskom tržištu rada mogu pogodovati širenju virusa.

Hiljadu ljudi pod ključem

Zavod za javno zdravlje je 30. aprila odredio mere dvosedmičnog karantina u firmi „Tirman GmbH“. „Usled pojave difuzne infekcije u firmi, nisu se jasno mogli definisati bliski kontakti osoba sa zaraženima“, rekla nam je portparolka okru#nih vlasti. Drugim rečima, virus je bio svuda.

Čak je i bračnim parovima koji rade u različitim delovima farme bilo zabranjeno da kontaktiraju. Za nadgledanje sprovođenja mera angažovano je privatno obezbeđenje. Za dvestotinak radnika koji su bili u istom smeštaju sa zaraženima karantin ističe tek u utorak (18. maj).

Ni kompanija ni Zavod za javno zdravlje nisu nam dostavili podatke o broju osoba koje su se lečile u bolnici. Radnici nam kažu da je u pitanju oko pet slučajeva, od kojih jedan sa teškom kliničkom slikom.

Iz su rekli da su svi zaposlenici osigurani. „U slučaju bolesti, radnici ne snose bolničke troškove i imaju kontinuiranu isplatu plate“, rekla je portparolka firme. Jedna od zaraženih žena se pak žalila da mora da plaća troškove smeštaja na gazdinstvu i dok je na bolovanju.

Na farmi „kralja špargli“

Radni karanitn podrazumeva da radnici smeju da napuste smeštaj samo kako bi radili na poljima špargle – to ne staje čak ni kada zaraza izbije na farmi. Hajnrih Tirman je jedan je od najvećih proizvođača špargli u Nemačkoj. Svake godine stotine radnika iz istočne Evrope na njegovim poljima uberu tone „belog zlata“.

Nakon izbijanja infekcija, u prvom intervjuu za lokalni list, Tirman je uveravao da je sve u redu, da se zaposleni testiraju dvaput sedmično, a obezbeđenje pazi da se oni iz karantina ne mešaju sa ostalima.

Marzena bi možda još bila zdrava da je taj sistem funkcionisao. Ali ona i njena cimerka radile su na dva različita postrojenja za sortiranje špargli. Prvo se razbolela koleginica, a zatim i ona.

„Niko ne obraća pažnju na to ko živi u istom smeštaju", kaže ona. „U postrojenju za sortiranje ne postoji mogućnost da se poštuju mere odstojanja“, jer, kako pojašnjava, mašina brzo radi, pa radnice i radnici moraju biti u pokretu kako bi pomogli kolegama. „Radimo po sistemu od ruke do ruke.“

„Trebalo je da nas testiraju nakon pojave prvih slučajeva, a ne tek kad je izbila pošast“, kaže Agnješka. Kao i većina sezonskih radnika, ona je, kaže, na farmu došla u prvoj polovini aprila. Prvo testiranje brzim testom imala je tek tri sedmice kasnije, 28. aprila.

Kada su otkriveni prvi slučajevi? U drugom članku objavljenom u lokalnim novinama, Tirman je potvrdio da je to bilo još 18. aprila.

„Bilo je to kao u horor filmu“, kaže Barbara, sećajući se 28. aprila, dana testiranja. Ona ističe da su žene koje su bile pozitivne na virus morale da čekaju napolju skoro do ponoći da bi ih odveli u drugi hotel. „Neke su plakale. Htele su da idu kući, ali im to nije bilo dozvoljeno.“

Još iste noći stotinak žena iz jednog smeštaja se odlučilo na štrajk. Sledeća dva dana one nisu išle na posao. Razlog je bio strah od virusa, ali i zahtev za povećanje plate. Tirman je takođe došao, obavio razgovore s predradnicima, ali nije odgovorio na zahteve, kažu dve žene.

Neke osobe iskoristile su gužvu i pobegle u Poljsku bez plate. „Tirman GmbH“ nije odgovorio na pitanje hoće li ti ljudi dobiti ono što su zaradili. No, radnici kažu da kompanija odbija da im plati.

6,80 evra neto po satu, 9,80 evra po krevetu

U ugovorima o radu, do čijih kopija je došao DW, o isplati zarađenog novca stoji da se ona vrši „po sistemu bonusa uz poštovanje minimalne satnice“ koja po zakonu iznosi 9,50 evra bruto. Radnici pak radije pričaju o neto plati. Njima je važno koliko novca mogu da ponesu kućama.

Međutim, ta stopa svakodnevno varira. U skorije vreme je, kako kažu, iznosila 6,80 evra neto po satu. Radnici dnevno za smeštaj i hranu moraju da izdvoje 9,80 evra. Da bi bolje zaradili, rade svakog dana, ponekad i jedanaest sati dnevno.

Nakon dva dana štrajka, sve više žena se vraćalo na posao. „Nisu odgovorili na naš zahtev, jer su znali da ne možemo otići“, kaže jedna od njih.

Barbara, koja ove godine prvi put radi za firmu „Tirman“, seća se svog odlučnog držanja: „Čula sam da će biti teško, ali nisam se bojala posla“, kaže ona. Nakon nekoliko sedmica provedenih na ovoj farmi ona se kune: „Nikada više. Ne pod ovim uslovima, ni za ovaj novac.“

Uprkos svemu, mnogi od njih se ovde vraćaju svake godine. „Naš plan je svake godine isti: da dođemo, zaradimo novac, i što pre se vratimo kući“, kaže Agnješka.

No, ove godine su im pandmija i očajni uslovi rada pomrsili račune.  

*ovo i sva ostala imena radnika su promenjena zbog bezbednosti radnika. Prava imena poznata su redakciji.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.