„Dragi roditelji, nažalost moramo da zatvorimo školski boravak za odeljenje 3b. O ostalim detaljima ćemo vas obavestiti u toku dana“, stajalo je u elektronskom pismu od škole.

Naravno, nama, ponosnim roditeljima dečurlije iz 3b ove bonske škole, odmah je bilo jasno o čemu se radi. Popodne je potvrđeno – jedno dete je dobilo koronu, a to znači da sva ostala deca moraju u karantin. Dve sedmice nema izlaska iz kuće niti primanja poseta, počevši od trenutka poslednjeg mogućeg kontakta sa zaraženim detetom.

Kako to radi Nemačka

Deluje da je, posle uvodne panike i haosa tokom kojih su škole bile zatvorene ili su radile na kašičicu, Nemačka pohvatala konce u sučeljavanju sa epidemijom, a mere su svedene na razumne. Ili, skoro razumne.

Recimo od početka školske godine krajem avgusta, deca u našoj pokrajini (Severna Rajna-Vestfalija) moraju da nose maske u školama, osim kada sede na svom mestu u učionici. Što bi možda imalo nekog smisla da popodne, kada umesto škole počne školski boravak, pravilo o maskama više ne važi.

Smislenija je druga mera: deca su strogo odvojena po odeljenjima – različita odeljenja ne dolaze u kontakt ni u školskom dvorištu, niti u kantini za vreme ručka.

Tako recimo sada samo jedno odeljenje (deca, učiteljica, vaspitači) ide u karantin, dok druga nastavljaju normalno.

Prema uputstvima Instituta „Robert Koh“, u preventivni karantin idu samo takozvani „primarni kontakti“ – oni za koje se zna da su duže vreme u zatvorenom boravili sa zaraženim ili bili u kakvom drugom bliskom kontaktu. U praksi to u školama i vrtićima znači da se zatvaraju cele grupe jer ko bi sad mogao da zna koliko je koje dete imalo kontakta sa zaraženim detetom.

Dašak haosa

Stvar preuzima lokalni Zavod za javno zdravlje. Od njih poštom treba da stigne i pisana odluka o karantinu za našu ćerku. Kazne za kršenje karantina nedavno su pooštrene i mogu da idu do čitavih 25.000 evra.

Ne znam da li komunalna milicija stiže da proverava sve koji treba da su u karantinu – jer, samo zbog jednog slučaja u školi, u karantin mora između pedeset i sto ljudi, kada računate školske drugove, decu sa kojom delite sportski klub ili neki kurs, porodicu, prijatelje, one pored kojih ste eventualno sedeli u restoranu.

Kako god, sa karantinom se nije igrati – najpre jer nije fer, a onda i jer je pandemija probudila denuncijatorsku prirodu vrlih sugrađana. U prvim mesecima pandemije telefoni policije neprestano su zvonili jer su ljudi, često bezveze, prijavljivali komšije, poznanike i neznance.

Čitam da su nemački zavodi za javno zdravlje u haosu – da zapošljavaju studente kao ispomoć, da im pomaže i preko hiljadu vojnika, da ne stižu da isprate sve kontakte zaraženih i obaveste koga treba.

Pa ipak, to je sve svetlosnim godinama ispred susedne Holandije sa pet puta manje stanovnika i po 6.000 novozaraženih dnevno (u Nemačkoj sada prosečno oko 4.000, a u poslednja 24 sata 5.132) gde su nadležni zvanično digli ruke od praćenja kontakata zaraženih. Svako treba da po savesti obavesti ljude koje je susretao prethodnih dana i mogu misliti na šta to liči.

Ili od Srbije gde je brat ovog novinara imao temperaturu, kašalj, početak zapaljenja pluća, otupela su mu čula mirisa i ukusa, ali nije ni testiran jer, kako su mu kazali, nije bilo testova. Na kraju je sam sebe strpao u izolaciju. Kako se zarazio? Koga je možda zarazio dok nije počeo da oseća simtpome? To nikoga nije interesovalo.

I šta sad?

U pismu Zavoda za javno zdravlje nam poručuju da mi, ukućani, izbegavamo kontakt sa ćerkom. Malo je teško očekivati da osmogodišnjakinja, potpuno zdrava i sa malim šansama da uopšte ima koronu, dve sedmice čami u svojoj sobi. Trudimo se da se bar ne približavamo previše.

Nejasno je da li će neko testirati svu decu iz razreda. Ponekad to rade, ponekad ne. Čak i ako bismo sami odveli dete na testiranje, negativan nalaz je ne bi oslobodio karantina.

S druge strane, roditelji, braća i sestre dece u karantinu – nisu u karantinu. Možemo dalje na posao i gde već treba ili hoćemo da idemo, mlađa ćerka može u vrtić.

Ali, koje je to dete iz odeljenja zaraženo? Valjalo je prvo odbraniti se od naleta roditelja koji bi po svaku cenu da znaju ko to ima koronu – malo radi trača, a malo da bi valjda vagali koliko se njihovo dete druži sa tim detetom i da li da paniče ili ne.

Na kraju se porodica zaraženog dečaka sama javila, što je verovatno i najpametnije jer sprečava glasine. Neki roditelji su predložili da im pošaljemo cveće i lego-kockice za klinca, uz želje da brzo ozdrave, no od toga se odustalo jer neki drugi roditelji misle da pare iz odeljenske kasice bolje treba dati na filtere za vazduh. Neki su indirektno natuknuli da su zaraženi „odgovorni“ što su sva deca u karantinu.

Ćerki smo objasnili da niko nije „odgovoran“ niti kriv. Ali mogu da zamislim šta neka druga deca slušaju kod kuće i kako će se odnositi prema zaraženom detetu kad se vrate u školu.

Inače, ćerka kaže da je baš trulo što je korona izbila pred jesenji raspust, a ne usred škole kad bi je oslobodila omražene matematike i geometrije. Sada Netfliks mora da bude jadna zamena za kamp za jahanje na koji ne može i za koji će nam valjda vratiti pare. Taman kad karantin istekne – raspust je gotov i počinje škola.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android