Čelnici fudbalskog kluba Crvena Zvezda odlučili su se na taj korak nakon saznanja da je Anđus, sa svojim prijateljima, zahtevao 12.000 evra od novog trenera Slaviše Stojanovića, tvrdeći da ga je on doveo na to mesto. Stvar se tako okrenula naglavačke; umesto da budu u prvim redovima borbe protiv korupcije, novinari su se tako našli u situaciji da odgovaraju na optužbe za korupciju u sopstvenim redovima. Slučaj Anđus je međutim samo ukazao na ono što se znalo godinama: srpski mediji i novinari su deo društva u kome političari, tajkuni i kriminalci finansiraju medije i kroje uređivačke politike.

Korupcija bez sudskih postupaka

Svakako da mediji i novinari nisu nikakav izuzetak, i korupcija je naravno prisutna i u srpskim medijima, kaže za DW Milan Antonijević, direktor Komiteta pravnika za ljudska prava:

„Međutim, ono što se nije dešavalo to su sudski postupci koji bi to pokazali, već je sve ostalo na nekim nagađanjima što nije dovoljno da se o tome govori sa nekim argumentima. Ono što je vidljivo su pojedine političke kampanje, setite se samo kampanje protiv Zorana Đinđića, za koju s pravom možete tvrditi da je bila finansirana, i da ste imali novinare koji su se profesionalno bavili kampanjom protiv određenih ljudi, i za to dobijali velike naknade“.

Sistemska medijska korupcija

Mediji su, na žalost, takođe postali deo koruptivnog lanca, ocenjuje za DW Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). Ovaj poslednji slučaj novinara Dejana Anđusa samo pokazuje koliko je zapravo korupcija duboko u medijima, ističe Obradović:

„Ali, za mene je mnogo važnija od ovog, a voleo bih da to bude izolovani incident, sistemska korupcija kojoj su izloženi mediji, i u kojoj oni učestvuju. A ona je posledica pre svega medijskog sistema, koji je i postavljen tako da mediji umesto nekog društvenog korektiva postaju jednostavno oglasna tabla vlasti, ko god da je čini“.

Ko uzima pare?

Generalni sekretar Udruženja novinara Srbije (UNS) Nino Brajović za DW ocenjuje kako brojni primeri iz medija na prvi pogled podsećaju na korupciju, ali da je tu pre svega reč o autocenzuri. Novinari se jednostavno boje da istražuju bilo šta što ima veze sa nekim ko je politički ili finansijski uticajan, smatra Brajović. Brajovića ipak pitamo da li novinari u Srbiji uzimaju novac da friziraju, ili prikriju neka saznanja:

„Novac za to mogu da uzimaju, po mom mišljenju, samo vlasnici medija, ili prvi ljudi nekih medija. Ne mogu da se složim s tim da to uzimaju novinari, u širem smislu reči, jer za to ne samo da nemam dokaze nego nemam ni uverenje da je to tako. Postoji, na žalost, kupovina interesa kod pojedinih novinara da pišu o pojedinim estradnim ličnostima, sportistima, i tako dalje, na nekom sasvim niskom nivou, i to je činjenica koja nama nije nepoznata“.

Mediji – oglasne table političara

Postalo je gotovo pravilo u svakom gradu u Srbiji da lokalni političari pod formom ’saradnje sa medijima’ finansiraju pojedine novinare i medije, navodi Obradović. Zato se afere i ne otkrivaju u lokalnim medijima, koji bi po prirodi stvari trebalo prvi da na to ukažu, kaže Obradović:

„To je normalna posledica, da ponovo na to ukažem, medijskog sistema u kome ne postoji transparentnost trošenja budžetskih sredstava, u kome ne znamo koji mediji, koje PR agencije dobijaju novac od države, državnih preduzeća, i to je osnovni generator korupcije u medijima“.

Kada govorimo o ovim pojavama one su najpre regulisane etičkim kodeksima novinara, ali svakako da se ne može isključiti ni krivična odgovornost, kaže Antonijević. Zato je potrebno da se ispita svaki konkretan slučaj i da se vidi da li ima elemenata krivičnog dela, i tužilaštvo naravno na osnovu toga može pokretati postupke, ističe Antonijević.

Autor: Ivica Petrović, Beograd
Odgovorni urednik: Ivan Đerković