Kosmopolitski nacionalizam dijaspore
29. avgust 2017.
DW: Gospođo Mijić, napravili ste sociološko istraživanje na Univerzitetu u Beču sa fokusom na migrante iz Bosne i Hercegovine. Utvrdili ste da su oni razvili neku vrstu kosmopolitskog „nacionalizma na daljinu“. Šta podrazumevate pod pojmom „long distance nacionalizam“?
Ana Mijić: Taj pojam nacionalizma na daljinu potiče od britansko-američkog politikologa Benedikta Andersona. On je razvio tezu da ljudi koji žive u inostranstvu često podležu snažnijem nacionalizmu nego oni koji ostanu u svojoj zemlji. To je prouzrokovano njihovim osećajem da nisu potpuno prihvaćeni u novom društvu i to podstiče snažnu povezanost s „domovinom“. To im pomaže da održe pozitivnu predstavu o sebi samima, o sebi kao delu velike i važne zajednice. Anderson u tom teritorijalno izmeštenom nacionalizmu vidi novi fenomen koji se razvija s globalizacijom i bržim putevima komunikacije. Zahvaljujući internetu, Skajpu, Votsepu oni virtuelno ostaju u kontaktu s domovinom, zahvaljujući jeftinim letovima mogu preko vikenda da odu kući. To njihovo političko držanje postaje problematično s obzirom na to da nacionalisti na daljinu politički učestvuju, ali ne snose nikakvu odgovornost za političke akcije. Oni oblikuju stvarnost u kojoj oni sami, međutim, ne moraju da žive.
Zar nacionalizam može da bude kosmopolitski? Nisu li to dva protivrečna pojma?
Jesu, ali oba ta pojma mogu da egzistiraju u čoveku. Polazna teza mog istraživanja jeste da život u dijaspori ne doprinosi samo jačanju nacionalističkih stavova, već i da razvija kod ljudi izvestan kosmopolitizam – otvorenost prema drugim kulturama, verama, istorijama, ali i da razvija osećaj povezanosti i isprepletenosti sa svetom. S druge strane, raspadom Jugoslavije početkom devedesetih godina raspali su se u Beču svi jugoslovenski klubovi i udruženja. Sličan proces dešavao se i u Nemačkoj. Novi bosanski klubovi okupljaju uglavnom Bošnjakinje i Bošnjake, a bosanski Hrvati i bosanski Srbi su se priključili srpskim i hrvatskim udruženjima, zbog čega govorim o bosanskim dijasporama u množini.
Vi ste utvrdili da je etnička pripadnost ljudi iz BiH postala sastavni deo njihovog „ja“? Kako ljudima iz BiH uspeva da i nakon 22 godine od okončanja rata na tome istrajavaju?
Etnička pripadnost nije postala samo sastavni, već centralni deo njihovog bića. Ali to ne važi samo za BiH, već i za čitav region: rat je doveo do stapanja kategorija „ja“ i „mi“. Tokom rata se duž etničkih granica ubijalo, silovalo, proterivalo. Etnička pripadnost se urezala u identitete. Centralni izazov posleratnog perioda sastojao se i sastoji se u očuvanju pozitivne slike sopstvene etničke grupe odnosno kategorije „mi“. Tako se sve priče o zločinima koje je počinila i za koje krivicu snosi sopstvena etnička grupa odbacuju, kako bi mogla se sačuva pozitivna slika sopstvene grupe, onoga što je definisano pojmom „mi“. Jaka identifikacija sa sopstvenom grupom vodi ka tome da se ljudi takvim optužbama koje su upućene sopstvenoj etničkoj grupi osećaju kao da su lično napadnuti. Setite se samo protesta prilikom podizanja optužnice ili hapšenja Radovana Karadžića, Ratka Mladića ili Ante Gotovine. Sama činjenica da u jednoj rečenici spominjem Karadžića i Mladića s jedne strane i Gotovinu s druge, kod hrvatskih čitalaca će izazvati negativnu reakciju i potrebu da se brane. U okviru istraživanja sam ustanovila da se i u sadašnjoj BiH sve etničke grupe osećaju isključivo žrtvama i da im ta „samoviktimizacija“ omogućava da istrajavaju na toj pozitivnoj slici o sebi. To je bazirano na sledećoj premisi: „Ko je žrtva, ne može istovremeno biti počinilac“.
Rat u BiH odavno je završen. Vi ste u istraživanju međutim utvrdili da konflikt i dalje tinja. Da li bi nesuočavanje sa sopstvenim zločinima i jačanje „kosmopolitskog nacionalizma“ kod migranata moglo da rezultira novim konfliktima?
U današnjoj BiH više je reč o sopstvenoj perspektivi stvarnosti. Borba za prošlost – za ono šta se dešavalo tokom rata – postala je borba za istinu. Etničke linije konflikta pojačavaju političke elite koje se samo na taj način, dakle održavanjem etničkih tenzija, mogu održati na vlasti. U svakodnevnom životu ljudi iz BiH nisu time pogođeni. Više puta sam ustanovila da se tokom susreta ljudi različitih etničkih grupa ne govori o ratu. Čini se da je razgovor o svemu što je imalo veze s ratnim sukobima tabu. To ćutanje nosi sa sobom kako šanse, tako i rizike. S jedne strane omogućava komunikaciju, ali s druge, ako se ne govori o tome šta se dešavalo, nikada se neće razviti zajednička perspektiva po pitanju prošlosti i svaka etnička grupa će se i dalje osećati isključivo kao žrtva i odbacivati svaku odgovornost za počinjene zločine.
Kako bi se fenomen poistovećivanja sopstvenog „ja“ sa etničkom pripadnošću, kojeg ste Vi uočili kod migranata, mogao odraziti na budućnost Bosne i Hercegovine? „De jure“ podelom?
Dejtonski mirovni sporazum već je zapečatio podelu BiH – ako ne na tri, a onda na dva dela. Ne verujem da bi u nekom skorijem vremenu moglo da dođe do odvajanja delova BiH, čak i ako srpski akteri u Republici Srpskoj prete referendumom kojim bi proglasili nezavisnost. Smatram međutim da ne može da dođe do održive integracije svih građana u BiH, ako nacionalističke političke elite i dalje budu podsticale strah od drugih etničkih grupa, sprovodile političku mobilizaciju na osnovu etničke pripadnosti i sve dok se bude ćutalo o zločinima sopstvene etničke grupe.
Ana Mijić završila je politikologiju i sociologiju na Univerzitetu u Tibingenu. Od 2007. radi na Institutu za sociologiju pri Univerzitetu u Beču. Objavila je svoju doktorsku disertaciju pod nazivom „Povreda identiteta“. Od 2016. proučava sociološke i političke obrasce ponašanja dijaspore BiH.