Srbija je odmah po zvaršetku posete misije Saveta bezbendosti ujedinjenih nacija koja je obišla Kosovo, izašla sa idejom o nadgledanoj autonomiji., nasuprot nadgedanoj nezavisnosti. Razlika je suštunska jer autonomija znači da Kosovo ostaje u sastavu Srbije, a nadgledana nezavisnost ima sasvim suprotno značenje.

Srpski premijer Vojislav Koštunica kaže da je nadgledana autonomija osnova za nove pregovore i da bi taj predlog mogao da zadovolji obe strane. Kao posebno važan ustupak, Srbija navodi spremnost da Kosovu omoguč nezavistan pristup medunarodnim finansijskim institucijama, što je i ranije nezvanicno pominjano.

Srbija, prema izvorima bliskim pregovarackom timu, želi da zadrži ingerencije kada je reco spoljnim poslovima, odbrani, kontroli granica, monetarnoj politici, carinskoj politici, zaštiti srpskog kulturnog nasledja i zaštiti ljudskih prava u poslednjoj instanci, dok bi sve drugo bilo u nadležnosti kosovskih vlasti.

Pomisao da bi kosovski Albanci mogli dobrovoljno da prihvate da Beogradu prepuste ovako važne funkcije vlasti zvuci u najmanju ruku preoptimisticki. Otruda je dogovorno rešenje na platformi nadgledane autonomije fakticki nemoguce.

Rečenje zasnovano na Ahtisarijevom planu ima snažnu podršku Amerike, ali i Nemacke i drugih uticajnih zemalja sveta. Nasuprot tom bloku, Risija insistira na stavu da standardi na Kosovu nisu ispunjeni i da ne treba žuriti sa rešenjem. Moskva je zvanicno ponovila da smatra da Ahtisarijev plan ne mozze biti platforma za izradu konacnog rešenja i da je neophodno poštovati suverenitet Srbije.

Rec je, dakle, o sasvim jasnim podelama koje će verovatno biti vidljive i u završnom izveštaju misije Saveta bezbednosti koja je obišla Kosovo. Beogradu i Prištini je, uprošteno receno, preostalo da čekaju da li će prevagu odneti zemlje Zapada uili Rusija, ili će dve strane na kraju naci neko njim aprihvatljivo rešenje koje ce nametnuti.