Skoro sve priče liče na priču Ridvana Boze iz Prizrena koji je 2000. u Beogradu poslednji put dobio penziju. „Otišao sam ponovo da se prijavim, ali oni kažu da ne mogu da dobijem penziju. U međuvremenu sam se prijavio i imam stalni boravak u Batočini kod Kragujevca. Uprkos tome, neki Bošković, mi je već dva puta dao negativno rešenje. Iako sam doneo sva dokumenta koja je tražio, i molio deset puta – odbija me. Imam 75 godina, nemam para lekove da kupim. Tražim samo moj novac koji sam krvavo zaradio, odbijali su mi za penzijski fond, a sada mi ga ne daju“, jada se Boze.

Ahmet Dalifi iz Dikanca kod Dragaša, inkasant u nekadašnjoj elektropriverdi Kosova, ne dobija penziju iz Beograda nego samo 40 evra od Vlade Kosova. „Pokušao sam. Traže dokumentaciju da odnesem – formular M4, ili kako se već zove: gde da im to nađem. Tamo u beogradskom zavodu navodno ne postoji moj radni staž, ni jedan dan. Nisu mi, dakle, uplaćivali na ime radnog satža.“

Muratu Skenderiju je otac umro. Iako je 11 godina nakon rata uradio sve kako bi nastavio da prima penziju koju je njegov otac stekao u Beogradu, nije uspeo u tome. „Pitam funkcionere u Srbiji, a oni kažu ‘Kosovo je Srbija, ali samo po teritoriji’. Kada treba da isplaćuju penzije, onda Kosovo nije Srbija.“

Vlada Kosova nema rešenje

Ćemailju Smailjiju, zameniku ministra za rad i socijalna pitanja u Vladi Kosova, sve ovo je već poznato. Podseća da su potraživanja na ime penzije prema Beogradu „veća od dve milijarde dolara, kako se obično spekuliše u javnosti“.

„Međutim, način na koji to treba razrešiti je veoma komplikovan jer mnogi penzioneri nisu danas živi. Ne zna se kakav će biti model, politička situacija, odnos međunarodnih faktora prema ovom problemu…“

Kosovske penzije, koje se kreću od 40 do 80 evra, trenutno dobija oko 140 hiljada korisnika. Među njima i oko pet hiljada Srba, bilo da oni žive na Kosovu ili su kao raseljena lica u Srbiji.

Autor: Refki Alija, Prizren

Odg. urednik: Nemanja Rujević