Autor teksta, novinar Dirk Auert, piše da je već pre godine u kosovskom parlamentu bilo problema sa glasanjem za otvaranje Specijalnog suda „za rasvetljavanje mogućih zločina UČK za vreme rata na Kosovu. Otada je bilo više pokušaja Parlamenta da taj zakon stavi van snage ili da ga razvodni“.

U tekstu se prenosi da je za kosovske političare „sud politički instrument koji oslobodilačku borbu UČK poistovećuje sa zločinima i genocidom koji je srpska vlada izvršila na Kosovu“.

Predsednica suda, Bugarka Ekaterina Trendafilova, naglašava da će se sud baviti krivičnim postupcima protiv pojedinaca, a ne protiv organizacija ili etničkih grupa, „ali mnogi na Kosovu to vide drukčije“.

Frustracija Karle del Ponte

Irac Pol Flin koji je bio tužilac Euleksa i do pre godinu dana nadležan za gonjenje ratnih zločina na Kosovu, kaže da se „na Kosovu na onog ko kaže nešto protiv svetog statusa UČK gleda kao na izdajnika. Takav čovek biva izložen pritisku i zastrašen“.

„Flin iz sopstvenog iskustva zna koliko je teško izricati presude na Kosovu. Bivši borci UČK su danas na čelu države i društva. U čitavoj zemlji su bezbrojni herojski spomenici koji podsećaju na pale borce UČK. Nalaženje svedoka spremnih da daju iskaze neće biti centralni izazov samo za novi sud; to je već bio težak problem i u svim sudskim postupcima u prošlosti.“

Autor podseća i na 7. mart 2007. kada je pred Međunarodnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju na optuženičkoj klupi sedeo Ramuš Haradinaj – u vreme podizanja optužnice je bio premijer Kosova. Iako je imala informacije o zastrašivanju svedoka, tužiteljka Karla del Ponte nije mogla da učini ništa. „Trećina od 90 svedoka je dala izjave na zatvorenim sesijama i sa sakrivenim identitetom“.

Strah svedoka

Tipična za to stanje je izjava jednog svedoka koju Auer citira: „Tačno je da je naša obaveza da damo iskaz, ali to pravilo podrazumeva normalan život. U zemlji u kojoj ja živim, međutim, nema normalnog života. Tamo ljude ubijaju, a razlozi nisu poznati. Zato ne znam pod kojim uslovima ja ovde mogu da svedočim. Ono što sam doživeo me navodi da – ne dam iskaz“.

„Strah nije bio neosnovan. Još u postupku protiv Haradinajevog brata Dauta, tri svedoka i dva policijska istražitelja su ubijeni. Za vreme suđenja je jedan svedok pod misterioznim okolnostima izgubio život u automobilskom udesu. A Ramuš Haradinaj je oslobođen optužbi“.

Drugi izveštaj

U nastavku se iznosi i priča o švajcarskom istražitelju Diku Martiju prema kojem su „nam naši izvori iz prve ruke kredibilno preneli da su Tači i drugi članovi njegovog kruga naredili ubijanja, hapšenja, premlaćivanja i saslušanja u različitim delovima Kosova i Albanije i da su to u nekim slučajevima i lično nadgledali“ te da su prema izveštajima svedoka zatvorenici ubijani najčešće hicem u glavu – „pre nego što su im uzimani organi“.

A organi su potom, kako je rekao Marti, prodavani na međunarodnom crnom tržištu.

„Evropska unija je na to angažovala specijalnog izvestioca: Amerikanca Klinta Vilijamsona koji je 90-ih godina bio jedan od sastavljača optužnice protiv srpskog predsednika Slobodana Miloševića. Izveštaj koji je on tri godine kasnije podneo je u biti potvrdio optužbe Dika Martija. Vilijamson je rekao da ima dovoljno razloga da se protiv počinilaca podignu optužnice. Tako su nastali planovi za stvaranja novog Specijalnog suda.

Šta će sada biti bolje?

A Problem sa svedocima? „Zaista, među posmatračima sada vlada uzdržani optimizam da će ovaj put biti bolje. Znači da su prvi svedoci već izvedeni iz zemlje. Sredinom januara su već prozvani prvi optuženi.“

„Može se zamisliti da neće biti samo malog potresa, već da će doći i do političkog zemljotresa. I to ako u Hag budu pozvani i najviši funkcioneri: predsednik parlamenta Kadri Veselji (...) ili predsednik države Hašim Tači.“

„No prošlo je 20 godina otkako su počinjeni zločini, a deset godina otkako je Karla del Ponte iznela svoje prve optužbe. Dirk Marti je objavio svoj izveštaj pre devet godina. A četiri godine su prošle otkako je Kosovski parlament doneo zakon o aktuelnom Specijalnom sudu.“ Svedoci su poumirali, ili se više ne sećaju događaja, i veliko je pitanje da li će članovi porodica žrtava doživeti pravdu, zaključak je Dirka Auera za radijski javni servis DLF.

Priredio Saša Bojić

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android