Početkom aprila, tako je najavljeno, predsednik Srbije Aleksandar Vučić izaći će sa svojim planom za rešenje kosovskog pitanja. Do sada se od njega, osim fraza o „istorijskom kompromisu Srba i Albanaca“, moglo čuti samo nipodaštavanje predloga koje su u okviru neformalnog „unutrašnjeg dijaloga“ po medijima iznosili pojedini političari i stručnjaci opšte prakse.

Tako je Vučić cinično komentarisao predlog pokojnog Olivera Ivanovića o „kiparskom modelu“, apel mekih i tvrdih nacionalista o „zamrznutom konfliktu“ kao „najmanje lošem“ rešenju, ali i ponavljao da njegova vlast nikada neće priznati Kosovo.

Dobar deo javnosti sumnja da će Vučić ispoštovati aprilski rok i očekuje novo višemesečno puštanje magle, skrivanje iza „unutrašnjeg dijaloga“ na kojem se nije moglo čuti bogzna koliko kreativnih rešenja, te možda i formulisanje nejasnog pitanja za referendum na kojem bi građani potvrdili Vučićeve namere.

 - pročitajte još: Balkan: 14 domaćih zadataka

Kako god, deluje da u peščanim satovima u zapadnim prestonicama polako curi grejs-period za Vučića i da će između beogradskih i nekih sledećih izbora zaista morati da načini konkretan korak.

Američki predlog – ništa novo?

U tu kakofoniju u Beograd doleće Ves Mičel, novo ime vašingtonske administracije koje treba dobro upamtiti. Pomoćnik državnog sekretara za Evropu i Evroaziju nalazi se na turneji i u Prištini je demantovao pisanje Večernjih novosti da u džepu nosi „kosovski paket“ u četiri tačke.

Prema pisanju Novosti, američki plan podrazumevao bi konačno formiranje Zajednice srpskih opština koja bi imala veća ovlašćenja nego što je planirano Briselskim sporazumom, omogućavanje Kosovu da uđe u Ujedinjene nacije, te podršku Srbiji za brži ulazak u EU. Imale Novosti „odlično obavešteni izvor“ ili ne, tek ulazak Kosova u UN je pominjao i sam Vučić, uvek uz opasku da Srbi moraju dobiti nešto zauzvrat.

„Elementi koji se spominju, kao što je članstvo Prištine u međunarodnim organizacijama, nisu velika novost“, kaže Igor Novaković, istraživač Saveta za inkluzivno upravljanje (CIG), međunarodne nevladine organizacije. „Drugi predlozi koji se intenzivno spominju u poslednjih godinu dana sadrže model dve Nemačke kojim je faktički omogućeno ravnopravno postojanje dva entiteta koji se međusobno ne priznaju, ali dopuštaju jedan drugome sva prava u međunarodnim odnosima“, pojašnjava Novaković za DW.

Takozvani model dve Nemačke je prvi na sto stavio nemački diplomata Volfgang Išinger još 2007. godine, tada kao predstavnik EU u posredničkoj trojci. Vlada Vojislava Koštunice nije htela ni da čuje. Slično je i danas u krugovima zagovornika „zamrznutog konflikta“, premda se broj aduta u rukama Beograda otada drastično smanjio nakon što je jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova priznala većina država sveta.

Čita se tako priča o dve Nemačke bukvalno, pa neki ukazuju da je sporazum SR Nemačke i DDR 1972. regulisao odnose dvojih država sa istim narodom, te da je kao takav neprimenjiv na Srbiju i Kosovo.

Kao Bon i Istočni Berlin?

Dušan Janjić iz Foruma za međuetničke odnose je poslednje poruke sa Zapada pročitao manje dramatično: „To znači da se ide na normalizaciju, da se ide na potpisivanje pravno-obavezujućeg sporazuma da bi se ušlo u EU, da ne mora da se prizna Kosovo. Ali da se načelno ne zatvara ta perspektiva. I drugo, ne mora da se glasa za članstvo (Kosova) u UN, ali da se ne zatvara ni ta mogućnost. To je ono što se zove model dve Nemačke“, rekao je Janjić za program na srpskom jeziku Radio-televizije Kosova.

 - pročitajte još: Jedan po jedan ili zajedno u EU?

Slično smatra i Igor Novaković. On podseća da naznake modela dve Nemačke sadrži već Briselski sporazum iz 2013. gde se navodi da Beograd neće sprečavati članstvo Kosova u regionalnim organizacijama uz, doduše, čuvenu zvezdicu pored imena Kosova. „Taj model je više nego relevantan za razmatranje jer je jedini koji bi eventualno mogao da omogući ulazak Srbije u EU bez priznavanja Kosova“, dodaje naš sagovornik.

Čini se da nacionalistička, kao i deo takozvane građanske opozicije u Srbiji, priželjkuju da se Vučić saplete o problem Kosova. U njihovoj teoriji će podrška javnosti srpskom vlastodršcu opasti ako „preda“ Kosovo ili će bar, kada i ako jednom reši taj višedecenijski problem, ostati bez široke podrške Zapada.

Renomirani časopis Foreign Policy u jednoj analizi („Kako je Aleksandar Vučić postao omiljeni autokrata Evrope“) piše da je Vučić pogodio sve tonove kada se radi o Kosovu. „Normalizacija odnosa Srbije i Kosova, koja bi postavila temelje za eventualno priznanje nezavisnosti, izvesno je prioritet EU na Balkanu“, navodi autor Aleks Eror.

„U Srbiji misle da je sve moguće“

Često se u analizama navodi da Vašington poslednjih godina zanemaruje tu problematiku ili da se pak njegov pristup razlikuje od evropskog. Od analitičara bliskih američkom mejnstrimu se, međutim, čuje da u Beloj kući pre svega nisu zadovoljni efikasnošću evropske moderacije i da bi celu stvar da ubrzaju.

Novaković veruje da će stavovi koje će u Beogradu ponoviti Ves Mičel imati uticaja na Vučićevu platformu najavljenu za april. „Očigledno je da se o tome kroz nastavak dijaloga u Srbiji može raspravljati i da neka rešenja mogu biti prihvatljiva, naravno uz široki konsenzus u javnosti.“

 - pročitajte još: Deset godina Kosova - dan nezavisnosti protektorata

Dušan Janjić međutim primećuje da je unutrašnji dijalog doneo i predloge od kojih neki deluju avanturistički ili makar nerealno, a da su u tome učestvovali i ministri poput Aleksandra Vulina i Ivice Dačića. „Šta je to što možeš da dobiješ, a što će delovati kao ozbiljan dobitak u očima i Srba koji žive na Kosovu, i u očima Srbije? E zbog toga sam rekao da je Vučiću posao unutrašnjim dijalogom otežan, jer Srbija sada misli da je sve moguće, sve, i podela i status kvo...“

Sa druge strane, opravdano je pitati da li Srbiju može da zadovolji Zajednica srpskih opština – na šta se Priština obavezala pre punih pet godina, a zatim upregnula i mašineriju Ustavnog suda kako bi osporila takvu asocijaciju. Tu je i stav pokreta Samoopredeljenje da bi zajednica opština bila neka vrsta druge „Republike Srpske“ i uvod u podelu Kosova.

„Na Kosovu je situacija mnogo komplikovanija i pitanje je da li tanka većina koja podržava Vladu može išta suštinski da uradi u Briselskom procesu“, kaže Novaković. „Međutim, treba imati na umu da je i opozicija razjedinjena, da najjača politička partija u parlamentu – pokret Samoopredeljenje – trenutno prolazi kroz proces podele.“

Moskva kao krčmar

Veliko je pitanje da li čitava priča o „puštanju“ Kosova u UN kao temelju dogovora zapravo račun bez krčmara. A krčmar po svoj prilici sedi u Moskvi. Kako bi izgledale garancije da će dopuštenje Srbije značiti dopuštenje Rusije? Ili da će Madrid, sa katalonskim pitanjem za vratom, osloboditi evropski put Kosova?

 - pročitajte još: Petrič: „Istorijska šansa za problem Kosova“

„Reč je ovde samo o poziciji Srbije“, kaže Novaković. „Beograd svakako nema uticaj na to kako odlučuje Moskva, mada je pristanak Rusije neophodan. Takođe, pozicija Srbije ne utiče direktno na onih pet država Evropske unije koje ne priznaju Kosovo.“

U Strategiji proširenja EU piše da je „sveobuhvatni pravno-obavezujući sporazum“ – što je svojevrsni nonsens, jer koji sporazum nije pravni i obavezujući? – neophodan „hitno“. Ne pominje se godina. Ali Novaković misli da je Briselu i drugim međunarodnim akterima koji su aktivno umešani važno da to zaista bude što pre. April bi mogao da bude vreo.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android