Vojvotkinja Megan, rođena Markl, prava je aždaja. To znaju čak i oni koji se ne interesuju mnogo za priče o britanskoj kraljevskoj kući. Za to je dovoljno onako usput pročitati poneki naslov u novinama. A to je dovoljno i za još jedno saznanje: vojvotkinja Kejt, rođena Midlton, pravi je anđeo.

Po toj crno-beloj šemi izveštavaju bezbrojni bulevarski magazini širom sveta. Publika bez problema može da se odluči za jednu stranu. Ali, da li ta podela uloga odgovara stvarnosti – to ta publika ionako nikada neće moći pouzdano da sazna. Dobro i loše – ta suprotnost garantuje senzacionalističke naslove, prodaju novina i časopisa, a sve više i knjiga. I svima je zajedničko jedno: oni obećavaju nove, škakljive, do sada neobjavljene informacije iz kraljevske kuće.

Kako nastaje moderna kraljevska kuća?

To važi i za upravo objavljenu knjigu „Pronalazak slobode: Hari i Megan, i stvaranje moderne kraljevske porodice“, koju su napisali Omid Skobi i Kerolin Durand, američki poznavaoci britanske kraljevske kuće. Knjiga se reklamira kao senzacionalno otkriće, ali onaj ko je očekivao nekakvo istraživačko novinarstvo biće duboko razočaran. Jer, umesto društveno relevantnih informacija u toj knjizi se iznose privatni detalji, sklonosti, posebnosti…

„Otkrivanje političkih skandala nije isto što i objava o navodnim karakternim slabostima političara i članova kraljevskih porodica“, kaže Joahim Trebe, komunikolog sa Slobodnog univerziteta Berlin. „Knjige o britanskoj kraljevskoj kući namenjene su određenoj ciljnoj grupi koja je dobro informisana iz bulevarskih časopisa i nada se pogledu iza kulisa“. Kako kaže Trebe, ta klijentela u načelu je upoznata s tim koju haljinu kojim povodom nosi vojvotkinja Kejt i zašto je nestao bivši španjolski kralj Huan Karlos.

I kraljevska porodica ima iste probleme

Već i sama potvrda da porodica u kraljevskoj kući ne funkcioniše ništa bolje nego sopstvena može da probudi znatiželju i tzv. parasocijalnu interakciju. „Gospođa XY se oseća povezanom s kraljicom, jer sa svojim unukom ima iste probleme kao i kraljica Elizabeta sa svojim“, objašnjava Trebe.

Kraljevska kuća pruža dovoljno materijala za takvo poistovećivanje: iza raskošne fasade vladaju intrige, kraljica više ne drži sliku Harija i njegove porodice na stolu, Kejt je omiljenija od Megan, Vilijam upozorava brata da ne žuri s venčanjem, a Hari ne samo da je smrtno zaljubljen u Megan, već mu je i odavno dosta kraljevske hijerarhije. U novoj knjizi tako piše da nije Megan bila ta koja je želela da se udalji od kraljevske porodice, već da je to bio Hari.

Pa da li je ta informacija kao navodna novost dovoljno opravdanje za čitavu biografiju? „To je put kojim moraju da idu sve te knjige“, kaže Joahim Trebe: „One moraju da se nadovezuju na sveopšte poznate činjenice i da nastave dalje. Ali za čitaoce je prilikom kupovine odlučujuće koliko novih činjenica ta knjiga stvarno sadrži.“

To se ne odnosi samo na publikacije o britanskoj kraljevskoj kući, već i na one s političkom pozadinom. Tako su o američkom predsedniku Donaldu Trampu već objavljene brojne knjige, poput one njegove nećake Meri ili one uglednog istraživačkog novinara Boba Vudvorta koji je 1974. otkrio aferu Votergejt. Ali Tramp je još uvek na vlasti – a čini se da su objavljena dela samo potvrdila već postojeću sliku čoveka koji nije podoban za predsedničku dužnost.

I isto kao što sve te knjige nisu ostavile preveliki utisak na Trampa, tako ni negativno izveštavanje ne pogađa previše britansku kraljevsku kuću. „Povlačenje s dvora ionako je relativno normalan potez koji se događa i u drugim evropskim kraljevskim kućama“, kaže Joahim Trebe i podseća da je i razvod Harijevih roditelja, princa Čarlsa i Dajane, svojevremeno bio pravi skandal. Ali nešto drugačije bi mogle da stoje stvari u slučaju britanskog princa Endrjua i afere oko silovanja maloletnica. Tu bi moglo da se radi o otkrićima koja bi stvarno zasluživala taj naziv.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android