U demokratiji bi trebalo da su svi jednaki pred zakonom. U Nemačkoj se to tvrdi u prvom stavu trećeg člana Osnovnog zakona. Ali u zakonskoj džungli su neki ipak i dalje bili jednakiji od drugih – recimo u paragrafu 103 krivičnog zakona koji definiše „vređanje organa i predstavnika stranih država“. To se temelji na staroj odredbi o „vređanju veličanstva“ iz 1871. godine.

Ako neko bude osuđen za uvredu „predstavnika strane države“ može da zaglavi u zatvoru do pet godina. Ako uvredite prvog komšiju, onda platite kaznu ili – a to je apsolutni izuzetak – idete u zatvor na najviše godinu dana. Ali zašto bi se uvreda upućena nekom šefu države drugačije tretirala od uvrede upućene bilo kojem građaninu?

No sa početkom nove godine je ovaj zakon zvanično uklonjen – konačno! Razlog je afera oko „pogrdne pesme“ satiričara Jana Bemermana koja je toliko pogodila turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana da je tražio da se protiv Bemermana otvori proces po članu 103.

Strani moćnik kojeg mnogi sunarodnici kritikuju zbog rigidnog gaženja medija, pravosuđa i opozicije u Nemačkoj je imao snažno pravno sredstvo da ućutka neistomišljenike. To je naišlo na odbijanje širom nemačkog političkog spektra pa je Bundestag još u junu jednoglasno odlučio da obriše tu odredbu krivičnog zakonika.

 - pročitajte još: Erdogan bi da ućutka nemačku satiru

To je trebalo da se desi još mnogo ranije. Jer u pravosudnoj istoriji Savezne Republike Nemačke je §103 više puta imao zloglasnu ulogu, recimo kod kritikovanja persijskog šaha ili čileanskog diktatora Pinočea. Bio je skandal što je nemačko pravosuđe štitilo dvojicu krvnika od demonstranata i novinara. Tako su pervertirane uloge počinioca i žrtve.

Na osnovu ovog zakona je državno tužilaštvo više puta preventivno pokretalo istrage. Recimo kada je otvaran Sajam industrije u Hanoveru 2013. pa je aktivistkinja Femena obnaženih grudi istrčala pred Vladimira Putina. Na grudima je pisalo: „Fuck Dictator“.

Ili kada je deset godina ranije jedan mesar iz Marburga zbog rata u Iraku nazvao tadašnjeg predsednika SAD Džordža Buša „očigledno ludim“ i „krvožednim“. U oba ta slučaja, kao i u mnogim drugim, istrage su se vodile iako „uvređeni“ političari to nisu ni tražili.

Paragraf 103 je preživeo iz doba plemstva i s vremena na vreme činio nemačko pravosuđe produženom rukom diktatora. Dobro je što je otišao u istoriju.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android