Krfsko hodočašće
8. jun 2019.
Žena pred nama, na stepeništu Mauzoleja, počinje naglas da čita “Plavu grobnicu”. Razgovor u grupi inače pričljivih turista iz Srbije utihne.
Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne! Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.
Kada na red dođe stih Na grobu braće moje / Zavite crnim trube , u ženski glas koji jedva primetno podrhtava upliću se tri ili četiri galebova krika. Miriše borovina. U logičnim pauzama između stihova kroz tajac se čuju talasi. Njih je pesnik Milutin Bojić u u svojoj najčuvenijoj pesmi nazvao "vali”.
Isti ti vali zapljuskuju istu tu obalu kao prvom polovinom 1916. Mi koji smo se ovde okupili bićemo u stanju da osetimo vezu sa umirućim golobradim mladićima od pre više od jednog veka, samo zato jer je tada jedan mladi beogradski pesnik, udaljen tek kilometar od ovog mesta, zamišljen i ogrnut šinjelom, iz krfskog pristaništa posmatrao kako iz dana u dan, mesec za mesecom, na stotine beživotnih tela njegovih saboraca odvoze brodovima, da bi ih tridesetak kilometara dalje bacili u Jonsko more. U "Plavu grobnicu”.
U tom području grčki ribari pola veke neće loviti ribu.
Na kraju recitacije srpski posetioci ne znaju da li da aplaudiraju. Otprilike polovina prisutnih se odlučuje na stidljivi aplauz.
Turistički vodič je pre pola sata, na keju pristaništa grada Krfa, pripremio grupu za ovaj trenutak. “Nemojte da pušite na ostrvu, borovina se lako zapali. I budite tihi. Ovo je hodočašće”. Onda je došao brodić koji prima devedeset putnika. Član posade je izvadio drveno postolje negde iz utrobe broda i preko tog podijuma je primao putnike, jednog po jednog, na ljuljuškajuće plovilo. Prva grupa je već bila na cilju koji se isprečio u moru pred nama.
Ostrvo Vido.
Smrt na Ostrvu zmija
Ostrvo izgleda skoro idilično. Pre jednog veka su ga zvali “ostrvo zmija”, jer borovi još nisi bili posađeni, a goli kamen je omiljeno zmijsko stanište.
Kada su savezničke lađe na “ostrvo spasa”, kako su docnije Krf nazvali oni koji su preživeli, početkom 1916. prebacile oko 150 000 vojnika i civila, ostrvce Vido pred lukom je pretvoreno u vojnu bolnicu. Svi oni koji su bili na rubu smrti, posle zimskog marša kroz albanske planine, ranjenici, svi koji su patili od iscrpljenosti i gladi, kao i oni koji nisu dobro podneli sedmodnevno spavanje na goloj zemlji pod ledenom kišom po dolasku na Krf, svi koji su malaksali od neke zaraze bili su upućivani na Vido. Među njima je bilo najviše mladih regruta.
Lekar Vladimir Stanojević je tada zapisao: “Tu su uz buncanja i stenjanja o selu i kući nestajali, jedan za drugim, svi koje je strašna sudbina bacila u ovaj pakao."
Ako su te zime i proleća 1916. ukrcali u čamac za ostrvo Vido znao si da si na smrt bolan i da ti nema spasa. Desetak minuta brodske vožnje od Krfa do Vida, koje mi sada prelazimo uz mirno brektanje mašine, beše put bez povratka Aheronom do Hada. “Ostrvo zmija” će u srpskom kolektivnom pamćenju postati “Ostrvo smrti”.
Bolnica se na početku sastojala od četiri šatora podignuta na veslima. Svedoci govore o beživotnim telima koja su naslagana jedna na drugo u čovekovoj visini, a u dužini od desetak metara, čekala da ih francuska lađa “Sveti Franjo Asiški” odveze na poslednje putovanje.
Gde cveta limun žut
Nakon recitovanja pesme “Plava grobnica” sa priručnog zvučnika na stepeništu pred Mauzolejom začula se pesma “Tamo daleko”.
Originalnu melodiju za pesmu je 1907. komponovao turski pesnik Muhlis Sabahudin Bej, koji u trenutku kada Bojić piše “Plavu grobnicu”, a srpski vojnici na Krfu počinju da pevaju “Tamo daleko”, ima 28 godina. Njegova pesma se zvala "Zapamti ljubavi” (Hatırla Sevgili) i bila je posvećena Francuskinji Margareti. Ljubav u pesmi, sudeći po turskom tekstu, beše tužna. “Zar ćeš moju ljubav osporiti?”, pitao se pesnik. Verovatno je ovu melodiju tokom balkanskih ratova u Solunu, gde se pesma svirala po kafanama, čuo Đorđe Marinković koji je kompoziciju turskog pesnika posle rata u Parizu prijavio kao svoju.
Tako je melodija turske setne ljubavne pesme prigrlila očajničku ljubav srpskih vojnika prema izgubljenom domu. Poslednji stih teksta srpske verzije pesme glasi:
Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja,
ali sam ponosno klico, živela Srbija!
Meni se od ove melodije zna stegnuti grlo. Ustvari, od pomisli na sve one momke koji su po izlasku iz Srbije postali vojska bez države. Zavičaj je okupiran, a njima, promrzlima i gladnima melanholična pesma daje pomalo nade.
Primetio sam suzu u oku šezdesetogodišnjaka do mene. I kako poigrava jabučica na grkljanu momku sa rejbankama. I kako gospođa sa smešnim slamnatim šeširom traži maramicu.
Setim se da je i Nikola Tesla po svojoj želji sahranjen uz ovu pesmu.
"Dom sjaja”
Mauzolej je lepo, jednostavno zdanje.
Završen je tek pred Drugi svetski rat, za vreme Stojadinovićeve vlade. Projektovao ga je ruski emigrant Nikolaj Krasnov koji je, bežeći od boljševika, u Beograd dvadesetih godina prošlog veka doneo carski arhitektonski rukopis. Nekadašnji dvorski arhitekta Romanovih će, radeći u Srbiji, nadživeti svoje bivše poslodavce i rusku Carevinu više od dve decenije. Mauzolej na ostrvu Vido je njegovo poslednje ostvarenje.
Levo i desno su na pročelje Mauzoleja postavljene velike kopije lica i naličja Medalje za spomen na povlačenje srpske vojske preko Albanije, kraće nazvane Albanska spomenica.
Na levom krilu zgrade je lik princa-regenta Aleksandra I Karađorđevića sa posvetom: Svojim ratnim drugovima, Aleksandar. Naličje je oslikano na desnom krilu Mauzoleja: Za vernost otadžbini 1915. A Iznad ulaza u Mauzolej može se pročitati: SRPSKIM JUNACIMA – JUGOSLAVIJA.
Možda će naša naknadna pamet izvitoperiti smisao tadašnjih zbivanja. Možda smo skloni da u ovoj poruci vidimo gorku ironiju.
Milutin Bojić je doživeo početak procesa koji će dovesti do stvaranja južnoslovenske države. Krfska deklaracija je potpisana nedaleko od “ostrva smrti” jula 2017, a “Pesme bola i ponosa” Bojić objavljuje u Solunu gotovo u isto vreme. Verovatno ćemo bolje razumeti stihove iz “Plave grobnice” ako pesnikov “Dom sjaja” koji će nastati “na gomili raka” kada dođe “velika smena” shvatimo kao zajedničku državnu kuću južnoslovenskih naroda.
Unutar mauzoleja niz kaseta sa kostima srpskih vojnika i civila. A među njima i poneko neobično ime. Kao Ferdinand Faltišek, redov vojne muzike iz češkog mesta Litomišla.
Ime sina češkog obućara podseća na činjenicu da su zajedno sa srpskim vojnicima umirali i dobrovoljci iz drugih zemalja. Prema podacima sa stranice u internetu Češka beseda Faltišekov život se ugasio na Krfu kada mu je bilo dvadeset godina.
Čitam onda redom. Petrovići, Đorđevići, Stamenkovići, Stojkovići, Zdravkovići, Pešići, Popovići. Obična srpska prezimena. Cena koju je Srbija u Prvom svetskom ratu platila životima uglavnom mladih muškaraca prevazilazi svaki košmar. Smisao te žrtve, koji nije svima jednako vidljiv može biti samo sloboda. I to ne samo za Srbe već i za sve druge koji sa njima žive.
Tada je većini ljudi izgledalo da je Srbija donela slobodu i sebi i drugima. Ma koliko ti drugi, uostalom kao i mnogi Srbi, danas, sve to merili naknadnom pameću, te pokušaj ostvarenja jugoslovenske utopije sada nazivali istorijskom zabludom.
Naravno, propast obe jugoslovenske države je fakat.
Ali masovna pogibija srpskih vojnika, a potom i istorijsko vaskrsnuće poražene i bolesne vojske, koja se pretvara u pobednika, omogućili su zajedničku državu. I to je istorijski fakat.
Između pet i sedam hiljada vojnika sahranjeno je u “Plavoj grobnici” dok su ostaci svih drugih preneseni u Mauzolej sa sijaset malih vojničkih groblja na Krfu.
Nestašica zemlje za pokop bila je na Krfu akutna. Krfski seljak Janis Janulis dao je svoju njivu da se na njoj sahrani 560 srpskih vojnika. On i njegovi potomci nikada više nisu obrađivali tu parcelu, mada su posle rata posmrtni ostaci srpskih vojnika prebačeni u Mauzolej. Janulis danas ima svoju ulicu u Beogradu i Nišu.
Gordo opelo
Kustos nam pokazuje pravac u kojem se, tamo gde se dodiruju nebo i more, nalazi “Plava grobnica”. Posmatrano kroz borove grane Jonsko more na suncu izgleda veličanstveno. Iskre igraju svoju sumanutu igru po plavoj, namreškanoj površini.
Saginjem se da uzmem jednu borovu šišarku. Stavljam je u džep.
Ne mogu a da opet ne pomislim na nesrećnog Milutina Bojića. Najbolji gimnazijalac svoje generacije, oslobođen mature. Njegov otac, obućar, veoma je ponosan na njega. Studira filozofiju. Zamišljam ga u ulici Hilandarskoj, nalakćenog nad Kantovim učenjem o antinomijama. Potom pesme. Boemska Skadarlija. Balkanski ratovi. Veliki rat. U Nišu bugarski okupatori 1915. uništavaju sve primerke njegove patriotske poeme Kain. U Solunu dve godine kasnije izbija veliki požar i uništava sve primerke njegove tek štampane knjige "Pesme bola i ponosa”. Sve osim jednog koji je poslao verenici. Tuberkuloza. Smrt koja mu se u solunskoj vojnoj bolnici novembra 1917. prikrada u polusnu.
I svi mi unaokolo koji smo 102. godine kasnije došli na na njegovo "gordo opelo”.
Ostrvo mira
Dok se brodić vraća u krfsku luku, kroz helensku plavet pogledom tražim mesto gde su tela nesrećnika prepuštena moru. Razmišljam o tome kako meni lično ipak nešto nedostaje da Bojićeva pesma bude završena. Nedostaje njena druga, tamna polovina, koju je tri godine posle Bojićeve smrti napisao Dušan Vasiljev. Tog osamnaestogodišnjeg srpskog mladića, rodom iz Kikinde, u Temišvaru 1918. mobiliše habzburška vojska i šalje na front u Italiju. Tamo je zaradio malaraju i slaba pluća. Po povratku je napisao čuvenu pesmu Čovek peva posle rata koja počinje stihom: "Ja sam gazio u krvi do kolena, i nemam više snova”.
Šta nam poručuju srpski mladići koji zapisuju stihove pre nego što će umreti od posledica učešća u ratu? Bojić u dvadeset i petoj, a Vasiljev u dvadeset i četvrtoj godini? Stresem se od pomisli da toliko godina sada ima moj sin.
Ako ne želimo da shvatimo njihove poruke kao oprečne, već kao dve strane istine, onda nam poručuju da ne zaboravimo mesto “bola i ponosa”. Najpre zato jer su takva mesta bolna opomena živima. Svaki rat stvara junačke narative, a pritom nemilice proždire duše i tela naše dece.
Ostrvo Vido je sada utisnuto kao žeravica cigarete u dušu potomaka generacije koja se žrtvovala. U antička vremena zvalo se Ptihija. Sa dolaskom hrišćanstva dobija naziv Sveti Stefan. Venecija ga je preimenovalada po veleposedniku koji ga je kupio – Gvidovo ostrvo. Od toga je nastao naziv Vido. Jedno od zaboravljenih naziva ostrva je Nisi tis Irinis. To bi za budućnost srpske kulture bilo najproduktivnije ime: Ostrvo mira.