„Brate, krijumčarenje ljudi postoji otkako su prvi put povučene granice. I sve dok postoje granice, posao će se nastaviti“, kaže nam Baver, 32-godišnji krijumčar. On radi na granici između Irana i Turske. Ne želi da se sastane sa nama uživo, zato razgovaramo preko WhatsAppa. Da bi zaštitio identitet, koristi mobilni telefon jednog svog poznanika.

Baver kaže da je na prilično visokom položaju u svojoj organizaciji. On je zadužen da izbeglice prebacuje u „sigurnu zonu“ u blizini turskog grada Vana u istočnoj Anadoliji. „Već sam preveo hiljade preko granice“, ponosno kaže Baver. Ali ne želi da nam oda na kom mestu prelazi granicu između Irana i Turske. To bi moglo da dovede do sloma čitave mreže krijumčara koja navodno operiše u Avganistanu, Pakistanu, Iranu, Turskoj, i čak i u Evropi.

-pročitajte još: Malo ko je spreman da primi izbeglice iz Avganistana

Policija za vratom

Baver zvuči nervozno i užurbano: „Moram da pazim da mi se ne nakači policija.“ On i njegove kolege imaju razloga za strah. Policija u Vanu i okolini pridaje sve više pažnje krijumčarenju, posebno otkako su u Avganistanu talibani ponovo došli na vlast. Od početka godine, pokrenuti su sudski postupci protiv 920 krijumčara.

Za Bavera, ljudi koje prebacuje preko granice su njegovi „gosti“. Krijumčari imaju svoj žargon kojim navodno otežavaju posao policiji. A uz to i koriste aplikacije za razgovor poput WhatsApp ili Telegrama, koje su teže za praćenje.

Krijumčarenje bez granica

Iz Avganistana već godinama odlaze izbeglice i posao krijumčara cveta. Honorar za prebacivanje migranta iz Avganistana za Istanbul je 1.500 dolara. Cene su porasle od povratka talibana, između ostalog i zato što je su turske granice bolje čuvane.

-pročitajte još: Turska: raste netrpeljivost prema izbeglicama iz Sirije i Avganistana

Izbeglice iz Avganistana moraju da prevale dug put da bi uopšte stigle do Baverovog reona na turskoj granici. On nam kaže da organizacije za krijumčarenje sastoje od hiljada ljudi iz raznih zemalja.

U svakoj zemlji – Avganistanu, Pakistanu, Iranu i Turskoj – postoje takozvani „garanti“. To su posrednici koji preuzimaju ceo honorar koji plaćaju izbeglice i zatim isplaćuju pojedinačne krijumčare po završetku njihove etape. Za to se koristi „Havala“, neformalni sistem za plaćanje popularan u islamskom svetu, kojim se zaobilaze tradicionalne banke.

Dalek put do Turske

Prva etapa: kada se sakupi grupa od 30 do 40 ljudi, prevoze ih iz Kabula do granice sa Pakistanom. Krijumčari uglavnom izbegavaju put do iranske granice, jer je ta ruta izuzetno opasna.

Na granici sa Pakistanom migrante preuzimaju krijumčari iz pograničnog regiona Beludžistana. Kada stignu u Pakistan, počinje sledeća etapa, dug i težak put do iranske granice, na kojoj posao dele tri ili četiri krijumčara. Cilj je da se migranti dovedu na unapred dogovorenu „nultu tačku“ na iranskoj granici.

Kada pređu granicu, krijumčari ih sakupljaju sa različitih lokacija u pokrajinskom regionu Irana i voze za Teheran. Odatle ih smeštaju u autobuse i prevoze do gradova Maku i Koj u zapadnom Iranu. Izbeglice zatim dospevaju u sela na granici sa Turskom. Krijumčari u tom regionu imaju odlične veze sa iranskom policijom.

„Uvek će biti krijumčarenja ljudi“

A onda, poslednji korak: U grupama od 40 do 50 ljudi Avganistanci se prebacuju jednom od ukupno pet tajnih ruta na tursku teritoriju. Put počinje u sumrak i uglavnom je gotov do zore. Tada migranti stižu do Dogubajazita, Čaldirana, Ozalpa i Saraja. Za to je već nadležan Baver.

U razgovoru za DW kaže da ne razume zašto je njegov posao protivzakonit. Njegovo je gledište da krijumčari pomažu ljudima kojima je život ugrožen. Ipak, ne želi da otkrije koliko zarađuje od svog posla.

„Mi ne radimo ništa loše. Ne švercujemo droge ni oružje. Ovo što mi radimo je kao točak koje će zauvek da se vrti. Uvek će biti krijumčarenja ljudi. Ako to ne radimo mi, uvek će to raditi neko drugi. To su i naši dedovi radili, a nastaviće i naša deca“, kaže nam Baver.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu