Dan je zlatan. Svetlo se samo malčice pomerilo ka jeseni. Sedimo u Bosanskoj kući, rajskom restoranu pored puta koji iz Tuzle vodi ka Zvorniku. Možda bi bolje bilo da kažem „dženetski restoran", pošto se ovde svi pozdravljaju tradicionalnim muslimanskim pozdravom „selam alejkum“. Taj pozdrav zapravo znači „mir s vama“, a izvorno ga koriste govornici arapskog jezika, bez obzira na veru koju ispovedaju. U Bosni je taj pozdrav postao vododelnica između sekularno orijentisanih ljudi koji kažu „dobar dan“ i verujućih muslimana ili ljudi koji su naslonjeni na tradiciju. Oni vam požele mir.

Dženet – raj po islamskom učenju – opisan je u tumačenjima Kurana kao veoma zanimljivo mesto u kojem će čulna zadovoljstva biti dobrodošla propratna pojava za pravednike koji su se kvalifikovali za tu božju baštu. A ja sedim u zemaljskoj minijaturnoj verziji takve bašte. Potok, a iznad njega brdašce, nadsvodnjeni stolovi od drveta, mali šadrvan.

Riblja čorba i pastrmka su vrhunski, lisnata domaća pogača takođe. Uz sve ovo ide limunada, jer bi točenje alkohola za gazdu ali i većinu ljudi u obližnjem mestu Tojšići, bio greh. Moram da priznam da mi uz ovu pastrmku nedostaje belo vino. Njega ću, barem danas, isključiti iz svoga života. Malo ljudi zna da predstava o islamskom raju podrazumeva i vino.  „U njemu su reke vode neustajale i reke mleka nepromenjenog ukusa, i reke vina, prijatnog onima koji piju, i reke meda proceđenog“. Ovaj zapis je ostavio Ibn Kasir,  jedan od najuglednijih tumača kuranskih stihova iz 14. veka.

Ispada da nije tačno da muslimani ne piju vino. Oni se u ovostranoj čekaonici za raj suzdržavaju od tog greha, da bi ih u rajskim baštama sačekale reke vina. Kao čoveku koji voli taj napitak od grožđa, mašta mi ne da mira. Pokušavam da zamislim dženetsko vino na nepcu dok završavam obed u Bosanskoj kući.

Osnovna škola

Vozimo se prema Kalesiji. Moglo bi se reći da dobro poznajem i ovaj kraj i ove ljude. Tu sam proveo detinstvo. Prve simpatije. Prvi akordi na gitari. Prva utakmica za mesni fudbalski klub. Divlje igre sa decom koja su, ako već nisu umrla, danas sedokosi ljudi koji, kao i ja, trče počasni krug.

Nekoliko stvari me uvek dotaknu kada dolazim ovamo. Ugledam brdo Vis iznad reke Spreče i to je znak da sam stigao u uži zavičaj. Potom se posle pravoslavne crkve prođe skretanje za Dubnicu. To nekadašnje srpsko selo dalo mi je najranije slike koje pamtim. Potom, iza sela Prnjavor, koje je sraslo sa varoši, tražim pogledom mesto gde je bila Manjušina trošna kuća u kojoj smo živeli kao podstanari dok nismo uselili u novu zgradu u centru.

I napokon, raskršće. Levo produže oni koji su u prolazu prema Zvorniku. Desno skreću namernici poput mene, koji imaju posla u Kalesiji.

Fahro, inače i sam pisac, direktor je Bosanskog kulturnog centra „Alija Izetbegović“. On je zapravo zaslužan za to što prvi put u životu imam književno veče u varoši u kojoj sam odrastao. Parkiramo u dvorištu osnovne škole.

Predaje me u ruke direktora Mirsada Pezića. On me uvodi u zgradu na sprat  koja se poput latiničkog slova L pružila prema jugu. Kada bih šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih, jutrom prilazio prozoru našeg stančića, prvo bih ugledao školu. Tada se zvala Slobodan Bajić Pajo – po jednom Sremcu koji je u Drugom svetskom ratu ovamo došao da se bori protiv okupatora i poginuo na nekoliko kilometara od škole. Od nemačke ruke.

Ako me sećanje ne vara, u samu zgradu nisam ušao otkako sam završio osmi razred. Pričam Peziću koji je od mene mlađi pet godina, sve što sam zapamtio. Tu gde stojimo nekada je bila školska česma sa velikim ozidanim koritom i nekoliko slavina. Voda je bila hladna, prislanjali smo usta na metalnu pipu, vreli od tek završenog jurcanja za loptom „na male“.

U samoj senovitoj zgradi majka je radila kao učiteljica sve do penzionisanja. Živela je u eri kada su učitelje poštovali i slušali. Stroga i pravedna ali iza prosvetiteljskog oklopa, meka kao pamuk.

Unutar školskih hodnika počinju da iskrsavaju slike.

Iza nekadašnjih učionica koje se sada zovu kabineti, moje sećanje počinje da lista prizore za koje nisam ni znao da su negde u meni. Miris brodarskog poda koji je namazan nekon crnom mašću. Nedostaje mi taj miris. Čovek je bunar pun uspomena koje se uglavnom ne vide, kao tamna voda.  Ali neću da upadnem u zamku patetike, neka od tih sećanja mogu da budu zaista važna samo meni. Školski klozet je bio izmešten izvan zgrade, na bezbednoj udaljenosti. Leti je zaudarao do neba. Sada je na tom mestu nova stambena zgrada sa modernim kafeom u prizemlju.

Unutra, u školskom podrumu je bila kuhinja. Razgalamljena derišta trčala su na velikom odmoru niz stepenice da tamo dobiju krišku narodnog hleba namazanog džemom od šipuraka. Šolja vrelog čaja u iskrzanim plastičnim čašama. To je bila radost.

 Književno veče

Književno veče u kalesijskoj biblioteci spada u najvažnije nastupe koje sam imao u poslednje četiri decenije. Jer se zbiva u mestu koje je sticajem okolnosti za mene postalo sudbinsko. Kalesijski novinar Fuad Halilović je u monografiji o Kalesiji svojedobno napisao da je jedina knjiga u predratnim domaćinstvima na području opštine često bila – telefonski imenik. Ovo ironično preterivanje je zapravo objasnilo zašto sam osamdesetih kao mlad čovek imao književne nastupe u Tuzli ali ne i u Kalesiji. Ljudi su znali da pišem, ali nisu tome pridavali poseban značaj. I za mene je to bilo u redu.

Došlo je vreme da se to promeni. Ili – kako sam ćaskajući sa ljudima uoči književne večeri u šali rekao – da se Lesi vrati kući.

Ušao sam u biblioteku i popeo se na sprat. Video sam ljude koje znam celi život.

Stajao sam na književnoj pozornici u desetak zemalja. Bilo je lepih, komičnih i dirljivih situacija.

U sarajevskom kafeu Karabit ignorisao sam pripremljen sto. Govorio sam nalakćen na šank, sa njegove unutrašnje strane. Književnik kao šanker. Bilo je to posebno veče pre dvadesetak godina. U austrijskom Dornbirnu mi je kuvar lokala u kojem sam nastupao ponudio viski. Ispraznili smo pola boce. U Cirihu sam posle nastupa u alternativnom klubu razgovarao sa švajcarskim reperom o smislu ritma u pesništvu. U Kelnu je Mario pevao sevdalinke. Na dan kada je Gerhard Šreder pobedio na izborima bilo je zakazano moje autorsko veče u Bohumu. Šreder je spontano održao svoj pobednički govor baš u tom gradu. Sa direktorom Literarne kuće koja me je pozvala popio sam pivo u praznoj sali i na televizoru gledao pobednički govor. Još jedan primer da je politička euforija smrtni neprijatelj pesništva. U Beogradu sam lično točio dunjevaču svakom posetiocu promocije. U Zagrebu sam pričao o prevodima sa nemačkog na plus četrdeset. U Skoplju je poeziju pratio etno-džez bend. U švajcarskoj banji Lojkerbad nastupao sam pred punom salom na oko 1500 metara nadmorske visine. Blizu neba. Pod zemlju pesničkim poslom još nisam silazio, mada jedan od nas – Orfej – na samim počecima jeste.

Do sada najvažnije književno veče doživeo sam kada sam po pozivu došao u Berane – očev zavičaj, zavičaj mog prezimena. Mada nisam rastao u crnogorskom Polimlju, tamo su me prijatelji i rođaci dočekali kao nekog ko se vraća kući.

I ovaj put je bilo tako. Energija prepoznavanja i razumevanja kružila je prostorijom i mogao sam da je osetim. Došlo mi je da zagrlim sve ove ljude.

Poslednji Mohikanac

Nisam sklon krupnim rečima. Umeju da zazvuče šuplje. Ali sam te večeri rekao da se osećam kao poslednji Mohikanac.

U ovoj kasabi sam kao dečak pročitao roman Džejmsa Fenimora Kupera „Poslednji Mohikanac". Indijansko pleme Mohikanaca je potpuno uništeno u 19. veku. Ostao je starac Čingadžguka, da posle smrti svog sina Hitrog Jelena, kaže: „ Ja sam sam na svetu…”

Saosećajući tada sa sudbinom poslednjeg Mohikanca, nisam mogao da naslutim da ću se jednog dana, na svega nekoliko stotina metara i pola stoleća od kauča na kojem sam čitao, zaista osetiti kao poslednji od svoje vrste u Kalesiji. Skoro nikoga više nema iz našeg rokerskog plemena. Nema ni komšija, ni prijatelja iz zgrada u centru. Rekao sam svojim bivšim sugrađanima da je to potresno saznanje – ako ne ispričam priču o tom vremenu i ljudima, ona će jednom nestati sa mnom. Samo kada dođem u mesto u kojem sam odrastao – uprkos svim ovim dragim licima iz publike – postajem svestan šta znači biti poslednji iz nekad moćne generacije. Sam na svetu. To je najdublja tuga poslednjeg Mohikanca. Iz koje se hrani njegova želja, zapravo dužnost, da zabeleži priču o onom vremenu kada je ovde nad svačijim detinjstvom bio po običan krov.

A ovi ljudi koji su došli te večeri da me pozdrave i čuju to što imam da kažem bili su mi velika uteha. Njihove oči su govorile da još uvek nisam sam na svetu. Da ih ima još koji pamte.  

Slatko ćoše

Posle književne večeri nikome se nije išlo kući. Zahirovići s kojima sam sedamdesetih proveo dosta vremena u gluvarenju kod Gajine trafike došli su da se pozdravimo. Selim je na godišnjem, inače je u Americi. Lizo, samouki daroviti slikar, ostao je ovde.

Neko je došao na ideju da se ode do nekadašnje poslastičarnice Slatko ćoše. Ona je takođe bila jedna od važnih tačaka u topografiji kasabe. Družio sam se i sa decom albanskog poslastičara. Ko zna gde su sada oni.

Većina publike, njih petnaestak, premestila se u baštu lokala. Pričamo unakrsno, sećamo se, smejemo. Ali ubodi tuge su tu. Hasan, školski drug, kaže mi da je umro Mido – najvatreniji zvezdaš kojeg sam sreo u Bosni. Sedeo je u klupi iza mene. Tošak – sa njim sam neko vreme bio cimer u Sarajevu, a nadimak je dobio jer je ličio na legendarnog centarfora Liverpula  – kaže da je Nijaz, koji je početkom osamdesetih godinu dana delio sa nama sarajevski studentski stan na Bistriku, takođe preminuo. Tako je to kada prevališ šezdesetu. Svaki susret može da bude poslednji.

Za stolom je i pisac Mehmed Đedović – sa njim sam znao popiti kafu kada bih dolazio da obiđem majku. Skoro da smo prezimenjaci. Galib – živa enciklopedija Kalesije – još uvek može da se seti svakoga od ljudi kojih ovde više nema, a kao da su tu sa nama i vire nam iza leđa u ono što je još uvek naš život.

Setim se da sam sa Fahrom dogovorio da kalesijskoj biblioteci poklonim stotinak knjiga. I da se taj legat nazove po ženi koja me je rodila.

Nevoljko smo se te večeri rastali, znajući da je ova čarolija kratkog veka i da će nas već sutradan zagrliti banalnost svakodnevice.

Behar u sećanju

Sa tuzlanskim profesorom, pesnikom i drugarom iz mladosti odvezao sam se nazad u Tuzlu. Kada sam stigao u apartman, koji se nalazi na deset minuta hoda od moje gimnazije, dugo nisam mogao da usnim. Lica mrtvih i živih plesala su na filmskom platnu ispod sklopljenih očiju. Poslednji Mohikanac se u romanu pita: „Gde je behar minulih godina?"  Odgovor mi stiže kroz nesanicu kao oštra misao: Taj behar cveta još samo u sećanju.

Onda me majčino lice povede u san.

Ranim jutrom sam već u autobusu za Beograd. Setim se da mi je jedan pisac kojeg do juče nisam lično poznavao – Hasan Paloš – poklonio svoju knjigu „Hronika starog Luga". Negde kod Bijeljine počinjem da je čitam.

Najveća vrednost knjige je u iskricama zaboravljenog jezika. Ćeten je lan. Stupa uređaj za obradu lana. Grušavac je žuta tečnost koja se skuplja u vimenu steone krave. I tako dalje. Nekim od Paloševih likova koji su Sprečansko polje gledali sa planine, brdo Vis – isto ono koje je kao i škola bilo uokvireno mojim kalesijskim prozorom – izgledalo je kao krtičnjak.

Možda negde u dubini zemljine utrobe ispod Visa spava džinovska kalesijska krtica. Možda je ona ta koja nas, slepa i nemilosrdna, uvlači jednog po jednog u nepostojanje. Sada se pitamo da li za ponekog od nas ipak ima nade da se napije dženetskog vina. A koliko juče smo bili deca bez i jedne misli o nestanku.