U nekom od sarajevskih kafića prvi put sam čuo taj očajan i gnevan glas: „Koliko dugo, koliko dugo moramo pevati ovu pesmu”. Pevača su svi zvali Bono, bend mladih Iraca se nazvao po špijunskom avionu U2, a stvar je bila „Sunday Bloody Sunday“ – Nedelja, krvava nedelja.

U Sarajevu su ljudi bili zabavljeni predstojećom zimskom olimpijadom. Meni je Bono tada došapnuo nešto što nije mogao Džejms Džojs u svojim Dablincima – na severu irskog ostrva, usred anglo-saksonskog sveta postoji krvavi, prljavi rat u kojem ginu nevini ljudi. Počeo sam da pažljivije pratim vesti iż tog dela sveta. Naučio sam nešto o konfliktu irskih republikanaca i britanskih rojalista. O ideološkom sudaru koji se podgrevao katoličko-protestanskim istorijskim rivalstvom.

Pesma se odnosila na masakr koji su u nedelju 30. januara 1972. počinili britanski vojnici u Severnoj Irskoj. U gradu Deri otvorili su vatru na nenaoružane demonstrante. Ubijeno je 13 njih.

„Ne mogu da verujem današnjim vestima” – tako počinje stvar koja će proslaviti U2. Bono tog 30. Januara 1972. još nije bio napunio ni 12. godina – očito su se te smrti urezale u dušu dablinskog tinejdžera. „Razbijene flaše pod dječijim stopalima / Po slepoj ulici rasuti leševi”, pevao je Bono osamdesetih.

Grad koji sam tako mnogo voleo

Za razliku od Bona, koji je rastao u „mešovitoj” protestatntsko-katoličkoj porodici u Dablinu, i događaje iż 1972. doživeo na pragu puberteta, pa je to u njemu deset godina tražilo put do pesme, jedan tridesetogodišnji muzičar, rođen u Deriju, otpevao je već 1973. svoju pesmu „Grad koji sam tako mnogo voleo”. U njoj se radilo o pretvaranju rodnog grada u ratnu zonu. Fil Kolter, čovek koji je otpevao tu pesmu, nije bio nepoznat. On je, recimo, bio koautor stvari koju je 1967. na Pesmi Evrovizije u Beču otpevala Sendi Šou i – pobedila.

U pesmi posvećenoj Deriju opisano je srećno detinjstvo i ponos običnih ljudi, radnika. O tome najbolje svedoče stihovi:

„U vazduhu Derija ležala je muzika / Kao jezik koji smo svi mogli razumeti”.

A onda sva ona mesta iz detinjstva unakažena nasiljem:

„I prokleta bodljikava žica je sve viša i viša / sa tenkovima i topovima, o moj Bože, šta su uradili u gradu, koji toliko mnogo volim“.

Način na koji je Fil Kolter opevao svoj grad bio je takav, da su pesmu pevali ljudi obe sukobljene strane.

Ovaj muzičar iz Severne Irske nije jedini koji je opevao „Krvavu nedelju“.

“Vratite Irsku Ircima”

Pol Makartni se upravo oporavio od razlaza Bitlsa i osnovao bend Vings (Wings) kada se u Deriju desila „Krvava nedelja“. On je po majčinoj liniji bio porodično povezan sa Ircima. Polu Makartniju, za razliku od Džona Lenona, nisu bile svojstvene protestne pesme. Ali, kako je docnije izjavio, osetio je da mora reagovati na svoj način. Rezultat je bila pesma "Give Ireland Back to the Irish" – Vratite Irsku Ircima – koja je nastala samo dva dana nakon pucnjeva u nenaoružane demonstrante, a pojavila se izuzetno brzo, već u februaru. U velikoj Britaniji singl je dospeo do 16. mesta na top-listi, a u Americi je bio na 21. poziciji. U Republici Irskoj je, po logici stvari, pesma izbila na prvo mesto. Britanski mediji su optužili Makartnija da podržava Irsku republikansku armiju (IRA) i njeno nasilje. Naposletku, BBC je zabranio emitovanje pesme. Makartnijev brat je pretučen u jednom londonskom pabu gde su se skupljali irski protestanti.

„Vratite Irsku Ircima, ne terajte ih da je sami uzmu”. Jednostavna poruka, uz nešto patetike i apel Britancima da se stave u položaj Iraca.

„Sreća Iraca“

Džon Lenon se politički probudio mnogo pre nego što su britanski elitni vojnici padobranske jedinice u Deriju pucali u masu. On je u Njujorku učestvovao u mirovnim i protestnim marševima organizacija koje su branile ljudska prava irskih republikanaca. Vlada Severne Irske uz podršku Londona sprovodila je politiku interniranja bez suđenja – puneći zatvore i logore stotinama protivnika britanske vlasti. Džon Lenon i Joko Ono su za jedan skup napravili protestnu pesmu "The Luck of the Irish" - Sreća Iraca. Stvar je napisana krajem 1971. i kao da je naslutila krvava zbivanja u Deriju.

U pesmi Džon Lenon Irsku naziva „zemljom punom lepota i čuda“ koju su „silovali britanski razbojnici“. Na jednom mestu Lenon postavlja pitanje: „Zašto su Englezi uopšte tu?“, a nekoliko stihova dalje izgovara i ono, što mu mnogi Englezi nisu oprostili: “kada su ti bastardi počinili genocid“.

Tako se od Lenona već i očekivalo da reaguje na „Krvavu nedelju“. On je to i učinio u junu 1972. napisavši i otpevavši pesmu „Sunday Bloody Sunday“. Za mene je to najbolja pesma koju je izrodio bes zbog britanskih ubistava u Severnoj Irskoj:

Bila je nedelja, krvava nedelja / kada su tamo poubijali ljude / krici trinaest mučenika/ ispunili su slobodan vazduh Derija.

Sve prihode od dve pesme – Sreća Iraca i Nedelja, krvava nedelja - Džon Lenon i Joko Ono su poklonili irskim pokretima za zaštitu građanskih prava u Irskoj i Njujorku. Ne treba posebno naglašavati da je Lenon na sebe navukao bes britanskih rojalista.

Bogsajd – mesto traume

Sam grad Deri - na irskom to znači hrastov šumarak – sa skoro 90 000 stanovnika, protestantski unionisti, lojalni Londonu zovu Londonderi. Kada su novinari na televiziji morali da se opredele i kažu ime grada, to bi im donosilo nevolje: ko kaže Deri, on je na strani irskih republiknaca. A ko kaže Londonderi, on je za unionističke lojaliste i vlast Londona. Jedan novinar se dosetio i u televizijskom izveštaju rekao Deri-crtica-Londonderi. Uskoro je nastao podrugljiv naziv „Grad-crtica“ (Stroke City).

Malo koja gradska četvrt u svetu može da tvrdi da je možda poznatija i od grada u kojem se nalazi. Bogsajd u kojem žive uglavnom katolici jeste takav kraj. Tamo su se toiliko puta sukobljavali irski nacionalisti i britanski vojnici, da je mesto u svesti irske zajednice poprimilo mitski karakter. Mural koji sve govori, nastao je januara 1969. Na ulazu u četvrt na bočnoj strani jedne kuće, neko je ispisao nadaleko vidljivim slovima: „You are now entering Free Derry“ – Vi sada ulazite u Slobodni Deri. Duž Rosvil strita su murali koji kao strip čuvaju uspomenu na traumatične tačke krvavog konflikta u Severnoj Irskoj.

Krvava nedelja, pedeseti put

Hirom kalendara u proteklih 50 godina samo je pet puta 30. januar opet bio nedelja. Ali, evo, i šesti put na pedesetu godišnjicu od tog događaja. On se neizbrisivo urezao u irsku kolektivnu svest, ali je ostavio i dubok trag u protestnoj muzičkoj kulturi sedamdesetih i osamdesetih.

Sporazumom iz Belfasta iz 1998. stavljena je tačka na uzajamno ubijanje, sve strane su pristale da razoružaju svoje paravojske, Severna Irska je dobila široku autonomiju i pravo na specijalne veze sa Dablinom, ko je hteo, mogao je da pored britanskog uzme i irsko državljanstvo. Bregzit je udario na sam temelj ovog mirovnog sporazuma. Ako se između Irske koja je ostala u EU i Velike Britanije ponovo uspostavi „tvrda granica“ nekim Ircima s obe strane granice to se neće dopasti.

Na spomeniku u Deriju ispisana su imena žrtava. Šestoro njih je imalo samo 17 godina.

Kako god, protestantska većina i katolička manjina u Severnoj Irskoj moraju imati pameti da izbegnu opasnost koja se ponovo nadvija nad njima: Londonski san o starom sjaju Velike Britanije nakon Bregzita mogao bi se obiti o glavu ljudima koji se rađaju, žive i umiru u Belfastu ili Deriju.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.