„Te noći izgubio sam šestoro članova porodice: mamu i tatu, babu, dedu, njegovog brata i tetka. Ljudi misle da se petogodišnje dete ne seća, a ja vam kažem da se sećam toliko dobro svih detalja, i šta su govorili i kako su došli i šta su radili", pripoveda za DW 82-godišnji Đino Matošić, jedan od nekoliko živih svedoka tog masakra u istarskom selu Šajini koji su počinili vojnici Vermahta i SS-a, zajedno sa domaćim fašistima, među kojima je bilo Italijana i Hrvata.

Zbog pomaganja ustanicima, u noći s 8. na 9. januara 1944. godine u trosatnom divljanju tada je ubijeno 54 ljudi.

Nalazimo se ispred Đinove rodne kuće, na istom mestu gde su ubili njegovu majku koja ga je, bežeći pred Nemcima i domaćim fašistima, držala u naručju. Na istom mestu pre toga je ubijen njegov otac, a posle majke i stric. Mali Đino, iako ranjen u nogu, preživeo je jer je ležao ispod majčinog mrtvog tela, pritajio se i satima na hladnoći čekao dok ubice nisu otišle.

Spomen soba u Šajinima

Bilo je oko 23:30 kad su opkolili selo, priseća se. U Spomen sobi u Šajinima uz svedočanstva i sećanja još se uvek čuva stari sat čije su se kazaljke zaustavile pola sata pre ponoći.

„Spavao sam s tatom i mamom. Najedanput začujemo veliku pucnjavu. Tata je skočio iz kreveta i rekao 'nema nam spasa'. Čulo se kako ljudi vrište. Tata i mama su izašli napolju, čuli su se Nemci kako viču 'halt, halt'", priseća se Đino.

Otac je pokazao dokumente na kojima je pisalo da je radnik, da nema veze s politikom, ali su ga svejedno ubili. 

„Stisnuo sam se, video sam da još gori, bio je mraz, mesečina kao dan. Tu sam se zatajio i bio na tom mrazu sigurno dva, tri sata. A oni su klali dalje po celom selu, palili žive ljude u kućama, čulo se vrištanje, kuće su skoro sve gorele. Ujutro je snajperista pogodio mog strica", priseća se Matošić.

Oko 4 ujutro spasila ga je stričeva ćerka Marija. Drugi stric, partizanski odbornik, uspeo je da pobegne preko tavana zajedničke kuće. On nije imao dece i kasnije je podigao Đina koji se odškolovao, zasnovao porodicu i ceo radni vek proveo u pulskom Uljaniku.

Uprkos svemu, kaže da ne oseća mržnju prema Nemcima. Oni danas dolaze u Šajine kao turisti, ostalo je samo sećanje.

„Nisam nacionalista, nisam se rodio da mudrujem, nego da ljudujem. I među njima je bilo ljudi koji su ljudi, ali ovi koji su strejeljali, to su zveri", kaže.

Te kobne noći ubice su nastavile krvavi pohod i u obližnjem selu Bokordići, gde su ubili 22 ljudi.

Romelova ofanziva

Drugi svetski rat u Istri je odneo velik broj žrtava: 17.000 poginulih, 21.508 deportovanih u koncentracione logore, 5.565 spaljenih i razorenih kuća i imanja. U dve godine, 1943. i 1944. spaljeno je više od 400 sela i zaseoka.

Tragičnim događajima u Šajinima i Bokordićima prethodila je jednako krvava Romelova ofanziva u oktobru 1943. koja je usledila nakon kapitulacije Italije i Septembarskih odluka o pripajanju Istre matici Hrvatskoj i Jugoslaviji.

Hitlerova naredba bila je izričita: ugušiti Slovensko-komunistički ustanak neumoljivom silom. U ofanzivi je učestvovalo oko 50.000 nemačkih vojnika s više od 150 tenkova i drugog teškog naoružanja. S druge strane bilo je 15.000 slabo naoružanih partizana bez ratnog iskustva.

Kao zapovednik grupe Armija B, Ervin Romel dobio je naredbu Nemačke Vrhovne komade da slomi ustanak i eliminiše snage Narodnooslobodilačke vojske i Partizanskih odreda Jugoslavije u Slovenačkom primorju, Istri, Gorskom kotaru, Hrvatskom primorju i istočnoj Sloveniji, te osigura kontrolu nad tim delom jadranske obale. Nemci su se, naime, bojali iskrcavanja angloameričkih saveznika i na tom delu obale - što se ranije dogodilo na jugu Italije uoči njene kapitulacije - te gubitka komunikacije između svojih jedinica u Italiji i okupiranoj Jugoslaviji. U brutalnoj ofanzivi u Istri je poginulo više od 2.000 istarskih boraca i isto toliko civila, dok je 400 ljudi deportovano u logore.

Masovne egzekucije

Igor Šaponja, istoričar iz Pule, član Istarskog istorijskog društva koji je godinama s kolegom Igorom Jovanovićem prikupljao svedočanstva preživelih iz Drugog svetskog rata, navodi da su u Romelovoj ofanzivi izvršene masovne egzekucije uz paljenje sela.

„Iako Romel glasi za vrhunskog generala i vojnog taktičara koji se proslavio u bitkama Drugog svetskog rata, te izvršio samoubistvo zbog povezanosti s zaverom protiv Hitlera, u Istri je njegovo ime sinonim za najveća stradanja u novijoj istoriji ove male hrvatske regije", navodi Šaponja i nastavlja:

„Za kratko vreme slomljen je partizanski otpor, a nakon toga počinjeni su mnogi zločini prema civilnom stanovništvu, od stradanja sela Kresini, preko spaljivanja Bokordića i Šajina, do masakra u sela Lipa, koje je do temelja razoreno, a stanovništvo živo spaljeno u jednoj kući. Više od 25.000 stanovnika odvedeno je u koncentracione logore, a 5.000 ih se nikad nije vratilo".

Navodi da je u italijanskom delu Istre, u Trstu, bio jedini koncentracioni logor u ovom delu Evrope - čiji je krematorijum bio u samom gradu.

„Nažalost, okrutnost nacističkih vojnika prema civilnom stanovništvu bilo je više pravilo nego izuzetak, a u toj velikoj ratnoj mašini Romel je bio vrlo važan. Možemo se i zapitati za motive zavere protiv Hitlera? Niko od učesnika te zavere nije planirao atentat na firera dok su osvajali Francusku, prodirali kroz Rusiju ili dok su se palila istarska sela, već onda kad je svima bilo jasno da nacistička Nemačka gubi rat i da će posledice, kao što je to i bilo, biti strašne. Uostalom, danas smo svi svesni da je Hitlera trebalo maknuti puno, puno ranije", zaključuje Šaponja.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android