Preko 1.500 zaraženih u najvećoj klanici Evrope – onoj firme „Tenis“ na zapadu Nemačke – dovelo je do zatvaranja pogona za preradu mesa i uvođenja oštrih mera protiv epidemije u dva okruga. Zbog očajnih uslova u kojima žive i rade zaposleni u klanici, mahom došljaci iz Bugarske i Rumunije, sada veliki problem ima i Florijan Holman (28).

Tačnije, Holman ima 400 problema – toliko je tovnih svinja stasalo za klanje, ali sada nema kome da ih isporuči. Mladi stočar je sedmično prodavao 170 svinja „Tenisu“. „Najteže je što stalno moram da stvaram prostor za nove prasiće. Ovi dani traže kreativnost“, kaže nam Holman.

Plava i crvena boja

Uzgoj svinja ima precizan plan. Holman za svoju farmu u Enzeu, mestašcu na zapadu zemlje, otkupljuje prasiće stare tri meseca i ima tačno četiri meseca da ih ugoji do sto kilograma. Tovi ih tečnom mešavinom žita, ječma, soje, kukuruza i minerala. Onda ih transportuje sedamdesetak kilometara do klanice.

Veliki proizvođači poput „Tenisa“ ili „Vestflajša“ sedmično zakolju i tranširaju milion svinja. Meso brzo stiže u supermarkete u vidu šnicli, kobasica ili kolenica.

„Svinje koje su zrele za klanje, ali ne mogu da budu zaklane, stvaraju sve veću grudvu“, priča Holman. „I ja se pitam kada će nas ta grudva pregaziti. Kada će, dakle, naprosto biti previše svinja?“

Ovaj mladić je od dečačkih dana želeo da postane farmer, a pre godinu dana je preuzeo porodično gazdinstvo sa stogodišnjom tradicijom. Sada se snašao koliko može – rasporedio je svinje u svoje četiri hale od kojih je svaka velika poput fudbalskog terena. Plavom bojom je obeležio one koje su dovoljno utovljene, a crvenom one koje što pre valja zaklati.

Pre epidemije je Holman imao profit od dvadeset evra po svinji. Za sve koje je sada obeležio bojom, računa da će imati gubitak od dvadeset evra, jer će prekoračiti težinu koju klanice traže. „Svi hoćemo da jedemo šnicle standardne veličine i zato svinja mora da ima istu veličinu. Ako isporučim prevelike svinje, plaćen sam lošije.“

Šta sada?

Cena svinjetine je poslednjih dana opala za četvrtinu. Holman već beleži 10.000 evra gubitka. Svakog dana telefonira sa kolegama, raspituje se šta oni rade sa svinjama. „Šta će dalje biti sa Tenisom, o tome znam koliko i svi drugi. Informišem se iz lokalnih novina.“

Ovaj stočar će pokušati da izvuče pouke iz krize, da se više orijentiše na zemljoradnju. Već sada proizvodi žito, kukuruz, šećernu repu i šargarepe. Ima postrojenje za biogas koje snabdeva strujom 700 domaćinstava te želi da to proširi.

Ideja je i da sarađuje sa više klanica, ali, kaže, to nije jednostavno. „Ranije smo u pokrajini Severnoj Rajni-Vestfaliji imali 20 ili 30 klanica, sada mogu da biram između tri ili četiri. Najveći problem je centralizacija koja se i dalje forsira.“

Dodaje da politika mora da stvori uslove da i male klanice prežive.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android