Mnogo je teorija kako je ova sorta dobila svoje ime. Zovu je i tvrdac, žutac, bijela ruderuša... Ali daleko je najpoznatija po svom imenu kujundžuša, možda po turcizmu za zlatara. Jer i jeste zlatne boje, a njen svež lagan i lepršav okus paše svakom nepcu pogotovo u letnim mesecima. "Cvit razgovora", manifestacija koja se već tradicionalno održava u avgustu, okupila je na jednom mestu imotske vinare, ali i raseljene Imoćane na čašicu razgovora. Da života za mlade ljude u imotskom kraju ima, potvrđuju nam za DW uspešne vinske priče lokalnih proizvođača.

Jedan od njih je tridesetjednogodišnji Milan Grabovac. On je i predsednik Udruženja vinara i vinogradara imotskog vinogorja „Cvit razgovora." Iako tradicija bavljenja vinarstvom u Milanovoj porodici datira, prema njegovim najnovijim istraživanjima, još od 1817, on je sada svedok nekog novog vremena za imotsko vinogradarstvo. „Projekt vinskih puteva započeli smo još 2003, no on je zaživeo tek poslednjih nekoliko godina, od otvaranja tunela kroz Biokovo."

Dolaze im na vrata po vino

To je značilo novu eru turizma u imotskom kraju. Samo nekoliko kilometara od obale otvara se jedna nova strana koja nudi nešto drugo od plaže, sunca i kupanja. U svojoj vinariji i nekoliko puta sedmično ugošćuje grupe turista sa makarskog primorja, ali i cele srednje Dalmacije.

„ Turisti su oduševljeni prirodnim i kulturnim lepotama imotskog kraja. Još kad se sve začini dobrom kapljicom, onda je uspeh zagarantoan" kaže Milan. Osim grupa, poslednjih godina sve više je i individualnih gostiju, pogotovo iz kuća za odmor koje su postale pravi hit Imotske krajine. Milanova porodica za sada poseduje 15 hektara vinograda, a u sledećih nekoliko godina planiraju da posade još toliko. Vino prodaje i u Hrvatskoj duž cele obale, ali i Evropskoj uniji. Ali svoju priliku on i ostali vinari najviše vide u prodaji vina na kućnom pragu. „Tu postižemo najbolje cene, ali i kupac najbolje razume kontekst i priču koja stoji iza tog vina" smatra Milan.

Jokan u Štutgartu

Slično se čuje i u porodici Sušić iz Glavine donje. Godine rada i mukotrpnog zalaganja urodile su plodom. Za Alena Sušića ova godina je bila posebna. Na nekoliko sajmova njegovo vino „Jokan" dobilo je zlatnu medalju kao najbolje u regionu. Radi cela porodica, supruga i petoro dece. „Najbolje se prodaje kujundžuša, ali mi je i najviše forsiramo kao autohtonu sortu. No ona je i najpitkija i paše uz sva jela" objašnjava Alen. Stoga ne čudi činjenica da je sastavni deo svake ozbiljnije vinske karte u Dalmaciji.

I Alen svoje vino plasira i u hrvatske restorane u Nemačkoj. Posebna vest je i da je jedna paleta otišla u Japan. "Poslali smo kujundžušu na probu, sad ćemo videti kako će je Japanci zvati: Ku-jun-džu-ša" šali se Alen kako je ime baš prigodno tržištu. No Alen je uspio i otići korak dalje pa je i u pregovorima sa trgovačkim lancem Edeka.

"Za sada smo uspeli plasirati robu samo u tri dućana u okolini Štutgarta. Količine su ograničene, a cena prihvatljiva, što je pokazatelj da robu ne moramo davati u bescenje" objašnjava Alen. No bez obzira na dobar plasman robe na tržištu, prodaja pred kućnim vratima ipak se pokazala kao najbolja.

Vino oteto zaboravu

„Kujundžuša je kao sorta bila godinama zapostavljana, sve dok moj pokojni otac nije na Sabatini u Dubrovniku 2004 dobio zlatnu medalju, prvu ikada za Kujundžušu. Tada počinje njen procvat" kaže nam Mate Jerković, takođe jedan od mladih imotskih vinara. Pre sedam godina vratio se u Imotski kako bi nastavio ono što su njegovi roditelji započeli. On i njegov mlađi brat koji studira agronomiju, već su podigli proizvodnju za 40 odsto. Sadašnjih 2 hektara planiraju proširiti na novih 8 hektara kujundžuše. Iako se ne radi o velikim količinama, vino prodaje isključivo restoranima i barovima i odmah sve proda.

Upravo to ga i motivoše za daljnji razvoj i povećanje proizvodnje. Imotska krajina ima šta da ponudi. Iz godine u godinu primećuje se kako se polako, osim infrastrukturom i ostalim sadržajima otvara gostima, složni su naši sagovornici. No ono što najviše veseli su i pomaci u mentalitetu ljudi koji su poput njih sve više spremni polako, ali sigurno da stvaraju nešto svoje.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android