Pojmovi kao što su „lažne vesti“ ili „alternativne činjenice“ mogu se svrstati u rubriku „propaganda“. Lenbahova kuća u Minhenu je najnovijom izložbom obuhvatila mnogo lica i skrivenih formi propagande – uticanja na javno mnjenje. Predstavljeno je 35 eksponata, među kojima se neki sastoje od više stotina delova. To su radovi 25 umetnika. Razgovarali smo sa Štefani Veber, kuratorkom izložbe „After the Fact. Propaganda 2001-2017“.

DW: Kao kuratorka izložbe, konstatovali ste da je u 21. veku počela nova era političke propagande. Na šta se to tačno odnosi?

Štefani Veber: Na to kompleksno pitanje postoje različiti odgovori. Na taj iskaz me je podstaklo više stvari. Istraživači propagande koji se bave proučavanjem ratova, kažu: u 21. veku počinje nova era propagande zbog napada na Svetski trgovinski centar od 11. septembra 2001 i zbog odgovora SAD na te napade. S druge strane, može se reći da je širenje interneta od kraja 90-ih godina donelo nove mogućnosti propagande. Mnoge propagandne alatke su deo interneta. Neke možemo da koristimo i njima da upravljamo svi mi, na primer, tako što propagiramo vesti preko društvenih mreža, a nekima može da upravlja samo mali broj ljudi.

Kažete da je propaganda sveprisutna kao strateška praksa komunikacije i vršenja uticaja u aktuelnim društvenim procesima. Navedite neki primer.

Propagandom se označava pre svega nešto negativno. Tu se možda misli na nacističku propagandu. Ali, ako se pojam proširi, onako kako je prvobitno funkcionisao, onda bi gotovo svi komunikacioni procesi u kojima pokušavamo da ubedimo nekoga ili podržimo neko mišljenje, mogli da se okarakterišu kao propaganda. Sasvim očigledan primer su u ovom trenutku „lažne vesti“. Taj pojam se sada odnosi na jedno sredstvo propagande tako što Donald Tramp njime stalno pokušava da diskredituje kritike koje su mu upućene. Izraz „lažne vesti“ je, prema mom mišljenju, druga oznaka za propagandu.

Pojam propagande ima krajnje negativne konotacije. Vi kažete da se umesto njega u zapadnim demokratijama koriste pojmovi „strateška komunikacija“, „politički menadžment“ ili „marketing“. Kakve metode uticanja na javno mnjenje su Vam upale u oči?

Mi ovom izložbom nismo hteli da izmišljamo rupu na saksiji, već smo se oslonili na istraživanja, teorije i mišljenja koja već postoje. Isto tako ne pokušavamo da ovom izložbom kažemo: gledajte, ovo je propaganda. Zanimljivo je da je ovaj pojam toliko višeslojan da može biti i dobar i loš. Levičarska propaganda, desničarska propaganda, rasistička propaganda, feministička propaganda... tu se radi o potpuno različitim ideologijama.

Kako ste uopšte pristupili ovoj temi pripremajući izložbu?

To je za nas u početku bio prilično težak izazov. Kako se treba odnositi prema toj temi? Kada smo videli kako je brz razvoj politike – „postfaktički“ je „reč godine“ u 2016. a Tramp je izabran za predsednika SAD – odlučili smo da ni po koju cenu ne redukujemo umetnost na interpretiranje i dokumentovanje dnevne politike. Umetnost mora imati svoj prostor. Želeli smo da pođemo od kompleksnosti umetničkog dela, dakle, birali smo ih bez unapred zadatih pojmova koji se tiču propagande. I zato su predstavljeni potpuno raznorodni umetnici, raznorodna dela i različiti stavovi – nadam se.

Kako su oni predstavili različite forme odnosa prema propagandi?

Oni to ne rade tako direktno. Samo mali broj umetnika se napravio eksplicitnu vezu sa propagandom. I u tome se krije naša metoda. Hteli smo da identifikujemo propagandu gde ona nije tako očigledna. Ne tamo gde se maše zastavama i izgovaraju parole, već tamo gde se manipuliše načinom na koji funkcionišu naša ekonomizovana društva. to su malo finiji tonovi.

Kakve umetničke forme su zastupljene na izložbi?

Ima tu svega. Slikarstva – i to potpuno različitih stilova; imamo video-instalacije, skulpture, radove od papira. Na izložbi je zastupljen skoro svaki medijum koji možete zamisliti. Potrudili smo se i da postignemo mešavinu poznatih, manje poznatih, starijih i mlađih umetnika sa mnogim temama. To nam je bilo važnije nego da impresioniramo posetioce mnogim poznatim imenima.

Lenbahova kuća je deo vile slikara Franca fon Lenbaha (1836 – 1904) u Minhenu koji je pretvoren u muzej. On je poznat po zbirci dela grupe „Plavi jahač“, a deo prostora se koristi za gostujuće izložbe. Izložba „After the Fact. Propaganda 2001-2017 je otvorena do 17. septembra.