Satima (ili čak danima) bez struje kao u Ekvadoru ili na Kubi? Nestašice kao u Brazilu? Latinska Amerika proživljava teška vremena po pitanju snabdevanja energijom. Razloga za takvo stanje ima mnogo, a jedan od njih je da je taj region, koji je zapravo pionir po pitanju eksploatacije obnovljivih izvora energije, veoma teško pogođen posledicama klimatskih promena. Višenedeljne suše izazvale su rekordno niske vodostaje reka i akumulacionih jezera, a to su „rezervoari“ vode koji bi trebalo da pokreću hidroelektrane. A u tim hidroelektranama se proizvodi struja koja bi trebalo da stigne iz utičnice – u normalnim okolnostima.

Zato i dolazi do sukoba oko (pre)raspodele energije. Kolumbija je tako odlučila da više neće da distribuira struju u Ekvador, kako ne bi ugrozila snabdevanje domaćeg tržišta. Iako se razlozi za nestašicu energije razlikuju od zemlje do zemlje, posledice su svuda iste: racionalizacija ili nestašica struje. I zbog toga se u brojnim zemljama Latinske Amerike vode debate oko toga kako uopšte obezbediti stabilno snabdevanje energijom u budućnosti?

Nuklearna energija za Salvador?

Zemlje poput Salvadora zato razmišljaju o nuklearnoj energiji. „Za sedam godina hteli bismo da za početak imati istraživački reaktor, a onda i nuklearni reaktor za proizvodnju energije“, najavio je Danijel Alvarez, šef Komisije za hidroenergiju (CEL), na prošlonedeljnom stručnom kongresu u glavnom gradu Paragvaja Asunsionu.

Pitanje atomske energije aktuelno je i u drugim zemljama, mnogi su veoma zainteresovani za novu generaciju manjih nukelarnih reaktora. Jednoglasno je mišljenje da je struja koja se dobija iz atoma bez štetnih emisija, a time je ona – zelena energija.

Kakvu budućnost ima litijum?

Sastavni deo energetske debate je i diskusija oko litijuma. Prema aktuelnim saznanjima naučnika, taj metal je neizostavna sirovina potrebna za gradnju baterija za električne automobile. Vozila koja ne emitiraju nikakve štetne materije trebalo bi jednog dana u potpunosti da „eliminišu“ automobile s motorima s unutrašnjim sagorevanjem koje pokreću fosilna goriva. Tako se barem planira.

Ali, u mnogim  latinoameričkim državama otpor eksploataciji litijuma sve je jači. U vremenima velikih suša znatno je poraslo nepoverenje u eksploataciju litijuma, procesa u kojem se troše velike količine vode. Iz Perua kritikuju jedan projekat visoko u Andima. Tamo naime, u regionu Puno, kompanija Yellowcake, ćerka-firma kanadskog preduzeća American Lithium, planira eksploataciju 9,5 miliona tona litijuma – i to na području glečera Kvelkaja.

Ekološki aktivista Vito Kalderon kritikuje taj projekat i smatra da to ugrožava snabdevanje vodom lokalnog stanovništva. „Slatka voda s tog područja teče u bazene Inambari, Urubamba i Azangaro, a na kraju završava u jezeru Titikaka“, kaže Kalderon i izražava bojazan da bi ta voda mogla da ude kontaminirana, odnosno da bi, zbog eksploatacije litijuma, mogla da oduzeta prirodnom eko-sistemu.

Šta je sa zelenim vodonikom?

U međuvremenu se znatno smanjila i početna euforija oko zelenog vodonika. Umesto toga, ima i skepse. „Zeleni vodonik: globalne sumnje oko strateške industrije za budućnost Čilea“, tako je to pre nekoliko dana komentarisao čileanski portal „Emol“ – i zapravo dobro sažeo trenutno raspoloženje. Zbog visokih investicionih troškova, postoje rezerve po pitanju zelenog vodonika.

Aleks Godoj, direktor Centra za istraživanje održivosti (CiSGER) na čileanskom Univerzitetu za razvoj zalaže se za veću dozu realizma, odnosno pobornik je manjih koraka koji se mogu bolje planirati. „Trebalo bi definisati kratkoročne ciljeve koji bi omogućili da investicije budu isplative, ali i ekološki prihvatljive“, kaže Godoj.

Veliki planovi u Brazilu

U najvećoj zemlji Latinske Amerike vlada euforija oko planova sa zelenim vodonikom. Na severoistoku zemlje, inače slabo razvijenom, mogao bi da nastane novi „svetski centar moći“, kako pišu brazilski mediji. Verovatno ne postoji nijedan drugi region u svetu u kojem tako jeftino može da se proizvodi tako povoljna struja, a time i vodonik iz obnovljivih izvora energije. Neke savezne države, na primer Seara i Pernambuko, već su sklopile ugovore sa stranim investitorima.

„Nažalost, među njima nema nemačkih investitora“, kaže za DW Ansgar Pinkovski, osnivač agencije Novi putevi u Brazilu, koja pruža konsultantske usluge i posreduje između Brazila i Evrope oko investicija u energetsku tranziciju. „Zahvaljujući nedavno usvojenim zakonima oko održivog vodonika, znatno su smanjeni rizici za investitore, odnosno mogu se bolje iskalkulisati“, napominje Pinkovski. Njegova prognoza: „U idućim godinama u tom regionu videćemo veoma snažan ekonomski rast, od kojeg će, nadamo se, profitirati svi slojevi društva.“

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku