Očaravajući prizori duž starog puta od Starog Grada prema Hvaru. Gotovo je nemoguće zamisliti koliko je truda ljudska ruka uložila da iskrči malo zemlje kako bi zasadila nešto korisno. Sve su to sada samo ostaci vremena kada je uzgoj lavande bio značajan izvor prihoda mnogih domaćinstava zapadnog dela ostrva. Od sredine dvadesetog veka, pa do kraja osamdesetih, od prodaje lavandinog ulja izgrađene su mnoge kuće i iškolovane generacije mladih. Ali jedno mesto, koje se ugnezdilo u poljima lavande, odigralo je posebnu ulogu u istoriji razvoja lavande na ostrvu Hvaru.

Kako je Hvar postao ostrvo lavande

U Velom Grablju mestu od dvanaest stanovnika, svoje penzionerske dane provodi Bartul Tomičić. Na njegovoj kući u samom centru mesta nalazi se spomen-ploča podignuta u čast barba Borti, kako su meštani zvali njegovog dedu i čije on ime ponosno nosi. Priču o barba Borti, čoveku koji je prvi počeo da sadi lavandu na Hvaru, zna verovatno ceo Hvar, a njegov unuk Bartul rado nam je prepričava. „Nekad je lavande na Hvaru bilo malo u vrtovima, onako više se držala kao cvijeće, a moj je djed imao tri busena u polju, od kojih je cvjetove uvijek nosio na blagoslov za sv. Antu u crkvu“, priča Bartul. Deda je kaže, nakon svih mogućih nedaća i kriza vinove loze, koje su pogodile meštane, tražio novu kulturu za uzgoj.

Godine 1928. u poljoprivrednoj zadrugi organizovano je predavanje na temu aromatičnog bilja i eteričnih ulja. I barba Borte je nakon predavanja odlučio da pokuša s lavandom. „Možete samo zamisliti kako je to izgledalo u ta doba. Djed je tada imao 57 godina kada se odlučio na taj potez, jer je očito imao viziju. A svi su ga ismijavali, je li poludio da sadi cviće okolo“, priča nam Bartul. I sve ostalo je, kaže, istorija.

Dedina vizija

Deda je bio jedini koji je istrajao na toj ideji, pa su nakon tri godine kada su prve sadnice dale rod i ulje počelo da se prodaje i to po dobroj cijeni, njegovu ideju počeli da slede i mnogi drugi meštani. Zlatno doba za Grabljane bilo je 50-ih godina prošlog veka, pa su ih tada još nazivali i selom milijardera. „Lavanda je taman stasala, jer treba i vremena da se grm formira i dade dobru količinu“, objašnjava Bartul. Godine 1974. imali su, seća se, 385 kilograma svoje lavande, a tada je Hvar po proizvodnji bio osmi u svetu.

Posle je, kaže Bartul, ona vlast mislila da se tako stvara neka posebna klasa ljudi, oborili su cene i prisilili ljude da se isele u gradove. Mnogi od njih su tada već po Hvaru od zarađenog novca gradili kuće, kupovali stanove, otvarali restorane, pa je tako zapečaćena sudbina Grabljana. Počela je era turizma, vreme lakše i brže zarade. „Osim obaranja cijena, uništili su nas i požari, pogotovo onaj zadnji 1997. godine koji je uništio 95 posto svega što je još bilo ostalo“. Bartul priča da i sam ubere još nekih petnaestak kilograma, od čega bude malo manje od 15 litara ulja.

Bolji dani za Velo Grablje

U Velom Grablju tokom cele godine živi Laura Jurić. Ona je ujedno i predsednica mesnog odbora, ali i sekretarka udruženja „Pjover“, koje se bavi zaštitom i revitalizacijom mesta, pa između ostalog i lavandom. Bila je još dete kada je mesto živelo, a uljara tokom berbe radila u tri smene. „Moj otac je dežurao dan-noć dok se ne bi sve destiliralo. Sada se na žalost izdestilira sve samo za vrijeme festivala lavande i to u par vikenda“, govori nam Laura i pokazuje uljaru koju su oni iz udruženja takođe polako obnovili.

Tako lavanda kojoj je sudbina zapečaćena zbog turizma, sada može da opstane samo kroz turizam, dodaje kopredsednik udruženja „Pjover“ Ivan Zaninović. „Vrijeme plantažne sadnje je na žalost prošlo, sada su došla moderna vremena kada će svatko lakše zaraditi iznajmljujući apartmane nego žanjući lavandu. Naravno ima još ljudi, i bit će ih uvijek, koji imaju manje količine koje se ponovno prodaju na štandovima kao autohtoni suvenir.“

Lavanda kao brend

Uloga njihovog udruženja jeste da nastave da brendiraju Hvar kao ostrvo lavande – i oni to uspešno rade kroz Festival lavande koji se organizuje krajem šestog meseca. „Cilj nam je dalje radit’ na tome da se zasadi veliko polje lavande, naravno autohtonom sortom budrovkom, gdje bi se turistima demonstriralo kako je to sve nekad izgledalo“, nastavlja Ivan. Velo Grablje inače ima status etno-eko sela, a iz godine u godinu, kažu, sve je više zainteresovanih koji dođu, vide i učestvuju u celom procesu proizvodnje ulja. „Ljudi traže izvornost i mir, a Velo Grablje upravo nudi oboje. I tu vidimo svoju priliku“, zaključuje Ivan.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android