Iz Barija polazimo ranim jutarnjim vozom. Najpre ispred nas promiče jadranska obala. Potom voz zamiče i u ravnicu podalje od mora. Južna Italija pod suncem – maslinjaci, crvenica, pomalo oronule stanice u varošima za koje nikada nisam čuo.

Prošle nedelje smo zašli duboko na jug kada smo posetili Materu. Ovaj put je naš cilj na sličnoj geografskoj širini, ali na karti to izgleda drugačije, jer se grad Leče smestio nasred pete italijanske čizme, na poluostrvu Salento koje razdvaja Jadransko i Jonsko more.

Stižemo u Leče dovoljno rano da nam sunce miluje potiljke i ne moramo da tražimo spas u senci. Od stanice prema starom gradu pešačimo desetak minuta.

Vrlo brzo uviđamo da će to biti hod pun zastajkivanja, jer ne možemo da odolimo zovu skladnih građevina. Zastajemo pred ulazom u dvorište bivšeg franjevačkog samostana iz 13. veka, na čijoj je osnovi u 18. veku izgrađen kompleks koji je pred nama. Služio je kao gimnazija nazvana po najpoznatijem ekonomisti kojeg je dao ovaj grad,  Đuzepeu Palmijeriju. Tu je smeštena i značajna biblioteka. U kafeu koji je uz biblioteku, rado bismo se okrepili, ali čeka nas jedan čaroban grad. 

Nešto dalje već ulazimo u splet uličica koji nas vodi srcu grada poznatom po nadimku „Firenca juga“. Čime je Leče zaslužio ovo laskavo zvanje? Svojim jedinstvenim baroknim građevinama. Svakako, barok je međunarodni fenomen i ima mnogo gradova koji se ponose takvim neimarskim nasleđem. Ko je bio na Maloj strani ili stajao na Karlovom mostu u Pragu, ko se gurao sa belosvetskim turistima da fotografiše Fontanu di trevi u Rimu ili je šetao Bečom, vrzmao se po Valeti, nagledao se baroka. Ali ne ovakvog.

Leče od mekog kamena

Tokom 16. i 17. veka, pod španskom vlašću, Leče je pretvoren u jedno od najvažnijih kulturnih i umetničkih središta južne Italije. Ali pomogla je i priroda. Lokalni kamen krečnjak zlatno-žute boje izuzetno je mekan i savitljiv kada se tek iskopa. Lokalni vajari i arhitekti su mogli da ga klešu kao da rade sa voskom ili drvetom. Kasnije bi se kamen u kontaktu sa vazduhom stvrdnuo i postao izuzetno otporan.

To objašnjava ovu igru sunčeve svetlosti na rascvetalim, pastelnim fasadama. Uputili smo se najpre ka mestu koje je vrhunac baroka iz Lečea, kako ovu lokalnu varijantu nazivaju istoričari umetnosti. Celestinska palata. 

Nekada je ova zgrada pripadala monaškom redu celestinaca, na ovom mestu je podignuta zajedno sa katedralom jer je kralju bilo potrebno njihovo staro zemljište za utvrđenja. U potpisu umetnika koji su ukrasili fasadu pojavljuju se dve zvezde baroka iz Lečea – Đuzepe Zimbalo je započeo, a njegov učenik Đuzepe Čino je završio posao.

Barokni bum u katoličkim zemljama bio je između ostalog estetska reakcija crkve i vlasti na pojavu protestantskog učenja – opasnost da katoličko sveštenstvo izgubi monopol na tumačenje svetih spisa nateralo ga je da zajedno sa plemstvom odreši kesu. Umetnici su znali to da iskoriste kao božje davanje. Ne znam koliko je to pomoglo da se zadivljeni vernici vrate u crkve ali je posledično Leče postao pravo svetilište barokne umetnosti.

Hodajući gradom koji ima stotinak hiljada stanovnika na svakom uglu nailazimo na dokaze da smo na izuzetnom mestu. Iako je udaljeno desetak kilometara od obale, već se po njemu vrzma mnogo turista. Došli su, kao i mi, da provere koliko je istine u marketinškim hvalospevima gradu koji se mogu pročitati na sajtovima agencija i turističkih biroa.

Kafe lečeze

U jednoj mirnoj, sporednoj ulici, naišli smo na kafe, koji će nas ugostiti narednih sat vremena. Grad se najbolje oseti u tim trenucima. Iz bašte kafea posmatraš ljude kako idu na posao. Zastajkuju da se pozdrave. Gestikuliraju i smeju se. A na sto dolazi lokalni specijalitet, koji se nekada pio samo ovde i nigde više – kafe lečeze.

Najpre je iz španske Valensije preko luke Otranto početkom 17. veka u Leče stigla kafa sa ledom i kriškom limuna – kefe del tiempo. U to vreme na jugu Italije, led je bio luksuz. Sakupljao se zimi na planinama i  čuvao u posebnim podzemnim odajama. Tokom leta se mrvio u sitne komade kako bi hladio pića plemstva i trgovaca. Ali u priču stižu i Arapi, njihov gastronomski trag na jugu Italije, gde su doneli sadnice badema. Običan šećer se slabo rastvara u hladnom napitku. Ali sirup od bademovog mleka kao zaslađivač daje ovom napitku, na koji se navikava moje nepce, zaista originalan ton. Kafe lečeze kakav danas poznajemo krenuo je u svoj slavodobitni pohod na Italiju i svet pre oko 70 godina zahvaljujući standardizaciji recepta koja se pripisuje lokalnom ugostitelju Antoniju Kvarti. U gradu je i on svakako zaslužio makar spomen-ploču.

Vreme je da se nastavi šetnja istorijskim centrom, koji se, probuđen, polako pretvara u mravinjak. Izlazimo na Trg Svetog Oronza. Grad se u rimsko vreme zvao Lupije. Oronzo je bio patricij u prvom veku naše ere. Prema predanju, njega je u hrišćanstvo preobratio Sveti Pavle, nakon čega je Oronzo postao prvi biskup grada, a potom je stradao kao mučenik pod carem Neronom. Kada je 1656. godine kuga harala Apulijom, Leče je ostao čudesno pošteđen. Građani su to pripisali Svetom Oronzu. U znak zahvalnosti, podignut je originalni rimski stub  na čijem vrhu se nalazi bronzana statua sveca. A stub su zahvalni stanovnici Lečea doneli iz Brindizija, gde je označavao kraj Apijevog puta.

Rimski Amfiteatar ispred kojeg je postavljen Oronzov stub u baroknom gradu deluje kao artefakt sasvim druge civilizacije. Dugo je bio zaboravljen i zatrpan. Otkriven je ponovo tek 1901. kada su kopali temelje za zgradu banke. Izgrađen je u 2. veku nove ere, u vreme cara Hadrijana. Mogao je da primi između 12.000 i 25.000 gledalaca koji su dolazili da gledaju borbe gladijatora i divljih zveri. Pošto se iznad njega nalaze istorijski važne barokne zgrade i crkve koje nisu mogle biti srušene, danas je vidljiva samo polovina amfiteatra dok je ostatak i dalje pod zemljom.

Vesela tuga juga

Vreme je da krenemo dalje. Prolazimo pored značajnih građevina, ali ne zastajkujemo pored svake. Meni se u ovakvim varošima ponekad najviše svide obični prizori sa ulica.

Zapravo, ovaj žućkasti kamen i sunce, na čudan način usporavaju putnikov unutrašnji sat. Vreme na jugu zahteva sporost. Znao je to Vitorio Bodini, najveći pesnik Lečea i Salenta, koji je živeo i umro u prošlom veku.  Bodini je bio i vrhunski prevodilac španske književnosti. On je poznavao svoj grad i voleo ga skoro očajnom ljubavlju. Jednom je rekao da su mu ulice Lečea, njihovi mirisi i „vesela tuga“ ušli u krv.

Ovaj pesnik govori jezikom koji razumem. Tumači mi ono što osećam dok obilazim grad, a još uvek ne znam da to imenujem. Da, vesela tuga. Kao da je to napisao Dvorniković o balkanskoj muzici.

Bodini je svojevremeno zapisao da je Leče zapravo neočekivani incident na jugu: „Kako zalazimo dublje u ovaj grad koji sam za sebe zauzima čitavu petu Italije, uveravamo se da nas ništa na našem putu kroz Jug nije pripremilo za ovakav susret, toliko je drugačiji od svakog drugog mesta koje mu prethodi. Nalazimo se u utrobi sedamnaestog veka.“

A središte te utrobe je trg sa Bazilikom Svetog Krsta i njenim zvonikom, visokim sedamdesetak metara.  Fasadu crkve su radili više od sto godina, završena je 1679. Zapravo je reč o biblijskom i istorijskom stripu uklesanom u kamen. Spoj religioznih i svetovnih motiva, uključujući i prikaze bitke kod Lepanta, ne pleni toliko time šta su nam umetnici poručili, jer se to kreće unutar koridora koji su zadali naručioci – imućno sveštenstvo i bogati patriciji. Kao i kod svake prave umetnosti, prizor nas fascinira načinom na koji su umetnici na fasadama ispričali priču o gradu. Krasnopis u kamenu. Celi trg izgrađen je u tom duhu. On je prvobitno bio zamišljen kao ogromno  dvorište. U prošlosti su se kapije trga zatvarale noću kako bi se katedrala, zvonik i biskupska palata zaštitili od lopova, pljačkaša i drugih nezvanih gostiju.

Divlje jagode i slatka brljotina

Sa ovog trga odlazimo u noviji deo grada. Parkovi u kojima vredi predahnuti. Recimo, Garibaldijev park. Spomenici koji govore o slavnim pripadnicima Mlade Italije, koji su iskusili tamnicu, egzil, da bi dočekali ostvarenje sna – ujedinjenje Italije.

Sigizmondo Kastromedijano je jedan od njih – plemić normanskog porekla koji je postao revolucionar. Zbog svoje izuzetne moralne čistote i velikodušnosti, u narodu je ostao upamćen pod nadimkom „Beli vojvoda”. Zbog svojih uverenja odrobijao je 11 godina. Posle ujedinjenja okrenuo se književnosti i arheologiji – osnovao je gradski arheološki muzej, prvi takve vrste u Apuliji. Prolazimo pored opere koju je izgradila porodica Greko, pa pored pozorišta Apolo, moderne koncertne i teatarske bine. Prelazimo Macinijev trg, koji je središte gradskog života izvan istorijskog jezgra. Glad nas vodi u lokal koji smo izabrali jer je izvan turističke zone. Ćime di repe – repin vršak, nije naziv koji obećava fenseraj. To mu je prednost.

Tu provodimo naredna dva sata, uz vino Versante Rosato Negroamaro, odlične lokalne vinarije, uz savršenu picu. Negroamaro je inače autohtona crna sorta grožđa iz Apulije. Naziv sorte bukvalno znači „crno-gorko“, ali kada se od nje pravi roze, daje neverovatno voćne i sveže rezultate. Zahvaljujući ovom izboru Leče ćemo pamtiti i po aromama divljih jagoda, malina i višanja ugrađenih u ukus apulijskog vina.

Okrepljeni i pomalo začuđeni umerenošću cena na jugu Italije – i Crna Gora i Grčka su skuplje, a da o Hrvatskoj i ne govorimo – vraćamo se laganom šetnjom prema starom gradu. Tu i tamo zastajemo pored izloga, jer je ovaj deo grada okrenut trgovini.

Na preporuku, ulazimo u jednu poslastičarnicu koja je poznata u gradu. Tražimo najpoznatiji slatkiš – pastičoto lečeze. Ali nemamo sreće – ta poslastica plane kao alva. Nijedan primerak za radoznale putnike.

Nešto dalje, nadomak tvrđave i zamka Karla V, najmoćnijeg Evropljanina 16. veka,  našli smo lokal sa baštom u dubokom hladu. Tu smo dobili svoj kolačić i još jednu kafu lečeze.

Prema lokalnoj legendi, poslastičar Nikola Askalone pre 280 godina nije hteo da baci ostatke materijala od velike torte – malo testa i malo poslastičarskog krema. Na brzinu je sklopio ovalni kolačić. Nije bio oduševljen izgledom, pa ga je nazvao pasticciotto – što sa jedne strane znači paštetica, ali u svakodnevnom govoru označava neuspeh, brljotinu. Kada je prvi kupac probao toplu „brljotinu" bio je opčinjen, rođen je najslavniji slatkiš ove regije.

Naspram bašte lokala, ispred zidina koje su branile grad od osmanskih upada, nalazi se fontana sa skulpturom Harmonija. Ljudi je ovde zovu Fontana zaljubljenih.

Duče, voda i ljubav

Skulptura je nastala 1927. godine, a izradio ju je lokalni vajar iz Lečea, Antonio Macota. Povod  je bila proslava završetka radova na Apulijskom akvaduktu i dolazak pijaće vode iz reke Sele u do tada sušni Leče. Svečanom otvaranju prisustvovao je i Benito Musolini.

Bronzana skulptura prikazuje nagog mladića i devojku. Isprepletanim rukama drže školjku iz koje piju vodu. Italija dvadesetih je bila do te mere konzervativna, da je ovdašnjim ljudima zasmetala golotinja Adama i Eve. Posle je ovo delo postalo jedan od najčešće fotografisanih motiva u Lečeu.

Posle iskustva sa slatkom brljotinom potrebna nam je šetnja. U prethodnom obilasku grada preskočili smo mesto koje vredi pogledati – Rimsko pozorište. Dok je amfiteatar nudio krvavu zabavu za mase na tom mestu su se odvijale finije predstave za 4000 gledalaca, koji su voleli drame i komedije.

Još jednom nam se ukaže neverovatan kontrast antičkog i baroknog. Vitorio Bodini je u bujanju baroknog plašta preko gradskih fasada video izraz južnjačkog straha od praznog prostora.

Svaka životna praznina, svaka gola površina ima se popuniti nabujalim životom, obiljem detalja. Kako bi se lakše podnela sopstvena konačnost.

Ili, kako to Bodini u stihovima kaže za Leče: 

Karneval od kamena
na hiljadu načina oponaša beskraj.