Prošla su vremena kada izveštaji Međunarodnog panela UN o klimatskim promenama (IPCC) nisu pokazivali pun obim i posledice promena u okeanskim i ledenim delovima planete Zemlje. Imali smo nedovoljno podataka i previše rupa u znanju o kompleksnim mehanizmima odnosa zemlje, mora, atmosfere, vremenskih prilika i klimatskog sistema.

Od osnivanja IPCC 1988. godine, kroz programe zaštite životne sredine Ujedinjenih nacija UNEP, to telo borilo se s nedostatkom sredstava i resursa, dok je istovremeno pokušavalo da sažme naučna saznanja koja bi što brže mogla da nadvladaju eksponencijalno zagrevanje planete.

Nedostatak podataka, prvenstveno o ogromnom okeanu, koji pokriva 70 odsto površine planete, a zatim i o kriosferi, ledenim površinama na planeti Zemlji (Arktik, Antarktik i glečeri koji pokrivaju najviše vrhove Himalaja), bio je dobar izgovor za one koji odbijaju da klimatske promene shvate ozbiljno. To ih je spasilo od teškog zadatka da preispitaju naš ekonomski sistem baziran na rastu i korišćenju fosilnih goriva i drugih ograničenih resursa.

A okean? Pa on je toliko veliki da može da upije sve što u njega bacimo. Arktik ili još hladniji Antarktik? Topljenje leda? Ledeni vrhovi Himalaja? Koga to još brine? I zašto?

Nema više izgovora

Sada, tri decenije od osnivanja Međunarodnog panela o klimatskim promenama, u rukama nam je i treći Specijalni izveštaj o okeanima i kriosferi, objavljen ubrzo nakon Izveštaja o korišćenju tla i Specijalnog izveštaja o globalnom zagrevanju od 1,5 stepeni celzijusa. Danas nema više izgovora za „business as usual“. Ti izveštaji dokazuju sve brži tempo klimatskih promena i nepobitne veze između našeg životnog stila i zagrevanja planete.

Poslednji izveštaj opisuje na koji način klimatske promene utiču na okeane i ledene površine na planeti Zemlji, ali i kako to sve utiče na prirodu i ljude. Okeani i zamrznute površine su dva sistema koja direktno ili indirektno utiču na živote svih nas. To je „globalni transportni pojas“ zadužen za razmenu vodenih masa. On spaja sve okeane svijeta i istovremeno utiče na klimu.

Sad znamo da se čak i dubine naših mora zagrevaju, da topljenje leda na polovima menja vremenske prilike u Africi i tropskom pojasu, da glečeri koji nestaju prete snabdevanju pitkom vodom, da okean postaje sve kiseliji i da nivo mora raste brže nego se ikada očekivalo.

Neće potonuti samo male ostrvske države – već i neki veliki gradovi sveta koji se nalaze na obalama.

Odgovornost je na nama

Šumski požari haraju – od bujne, vlažne Amazonije, pa sve do nekada ledenog Arktika. Toplotni talasi i suše, čak i u takozvanim „umerenim“ regionima. Životinjske i biljne vrste migriraju u pravcu polova.

Oni koji nisu impresionirani izumiranjem polarnih medveda ili pingvina, ipak se možda uplaše kad čuju podatke o smanjivanju zaliha ribe, nedostatku voća, povrća, useva i neodrživosti naše intenzivne poljoprivrede.

-pročitajte još: Greta Tunberg – dete koje bi trebalo da nas spasi?

Predugo smo oklevali, pronalazili opravdanja za sopstvenu neaktivnost, tražili izgovore. Nismo štedeli na vožnji ili letovima. Nismo promijenili svoje obrasce ponašanja iako bi morali da se prebacimo na obnovljive izvore energije. Uspevali smo da umirimo našu savest.

Alternative su tu. Šta je to još potrebno da nas u bogatom, industrijalizovanom svetu uveri da su naši dani ekstravagantnog načina života odbrojani? Ali i na te dane se mora računati kako bi se zaustavile klimatske promene i osigurao dugoročni pa čak i srednjoročni opstanak naše planete, s njenim brzorastućim brojem stanovnika.

„Fridays for Future“? Lako bi lako bilo sve prepustiti mlađoj generaciji. Naravno, reč je o njihovoj budućnosti. Ali mi smo ti koji su izazvali njihovo buđenje.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android