Izbeglice, žrtve prirodnih katastrofa, epidemija i genocida. Tokom proteklih 50 godina Lekari bez granica pružili su medicinsku pomoć milionima ljudi u kriznim i konfliktnim područjima. Stotine hiljada, većinom lekara opšte prakse, ali i medicinskih sestara i logističara osnivaju poljske bolnice, operišu, vakcinišu i dovoze lekove. Kao priznanje za svoj humanitarni rad širom sveta, ta organizacija za pružanje hitne pomoći dobila je 1999. godine i Nobelovu nagradu.

„Sve je počelo krajem šezdesetih“, podseća Ulrike fon Pilar. Ona je jedan od osnivača nemačkog ogranka Lekara bez granica. U to vreme naftom bogata regija Biafra htela je da se otcepi od Nigerije. Nekoliko francuskih lekara radilo je za Međunarodni crveni krst. Tokom građanskog rata suočili su se s hiljadama neuhranjenih ljudi i sumnjali su da je tamo počinjen genocid. I nisu hteli da se povinuju zahtevu Crvenog krsta o ćutanju i neutralnosti.

Neki od njih osnovali su organizaciju Lekari bez granica (MSF). „Glavni principi su bili: spasavati živote širom sveta, koliko god to da košta, i svedočiti o zločinima protiv ljudskih života“, kaže Pilar. Iako se kasnije ispostavilo da u Biafri nije bilo genocida, osuđivanje nepravde i dalje je ključno za tu organizaciju.

Glad u Etiopiji 1984. predstavljala je veliki izazov. U čitavom svetu prikupljeno je mnogo pomoći, između ostalog i zahvaljujući Live Aid koncertima. Ali diktator Mengistu Haile Mariam koristio je tu pomoć za deportaciju opozicionih etničkih grupa na jug zemlje. Desetine hiljada ljudi je stradalo. „S obzirom na to da niko nije primetio te zločine, Lekari bez granica iz Francuske su ih osudili na konferenciji za novinare, iako su znali da će nakon toga morati da napuste zemlju, a s njom i svoje pacijente“, kaže Ulrike fon Pilar.

Poziv na vojnu intervenciju u Ruandi

Lekari bez granica stalno su se suočavali s tom osnovnom etičkom dilemom: spasavati ljudske živote uz pristanak vladara ili osuđivati zločine vladara, a da se onda možda moraju napustiti pacijenti. Kada je svetska javnost ignorisala genocid koji su 1994. u Ruandi počinili Huti nad Tutsima, organizacija lekara je čak pozvala na vojnu intervenciju – bez uspeha.

Organizacija se takođe neprestano zalaže i za pružanje pomoći u lekovima za najsiromašnije. Mpumi Mantangana, veteranka borbe za lekove protiv HIV-a u Južnoafričkoj Republici, radi u predstavništvu Lekara bez granica u jednoj siromašnoj četvrti u Kejptaunu. „Kasnih devedesetih godina bilo je loše“, kaže ta medicinska sestra. „Osobe s HIV-om su bile veoma stigmatizovane u društvu, a tadašnji predsednik Tabo Mbeki negirao je da uopšte postoji problem s HIV-om.“

Do tada je bilo zaraženo više od četiri miliona Južnoafrikanaca, a hiljade su umirale svaki dan. Kada su prvi antiretrovirusni lekovi izašli na tržište, bili su nedostupni za mnoge, jer su koštali i do 10.000 evra po osobi godišnje. „U maju 2001. počeli smo da snabdevamo lekovima odabrane pacijente s HIV-om, veoma mali broj njih, jer su lekovi bili izuzetno skupi“, kaže Mantangana.

Lekari bez granica nabavili su jeftine ARV-lekove od brazilske vlade, koja ih je proizvodila protiv volje korporacija. Lekove su prokrijumčarili u Južnoafričku Republiku krijući ih od policije. „Onda je, međutim“, seća se Mantangana, „Nelson Mandela, koji je i sam izgubio sina zbog AIDS-a, posetio ambulantu Lekara bez granica ovde kod nas, i na naše iznenađenje obukao majicu naše organizacije na kojoj je pisalo ’HIV pozitivan’“.

Taj gest Madele, oca nacije, povećao je pritisak na vladu. Ubrzo nakon toga, svi Južnoafrikanci dobili su pravo na besplatnu ARV-terapiju.

Zamena za zdravstveni sistem

Danas su Lekari bez granica aktivni u više od 70 zemalja i imaju 45.000 saradnika. Godišnji budžet od oko 1,6 milijardi evra najvećim delom dolazi iz donacija. U nekim posebno ugroženim zemljama, poput Haitija ili Južnog Sudana, organizacija trenutno praktično menja državni zdravstveni sistem.

No, uprkos velikim očekivanjima, ne ide sve glatko. Margaret Ngunang, na primer, govori o aroganciji „belih polubogova u belom“ i suptilnom rasističkom stavu. Ta socijalna radnica iz Kameruna, koja živi u Njujorku, zaposlila se u Lekarima bez granica 2018. u Jubi, u Južnom Sudanu. „Kad sam ušla u kancelariju pomoćnice programske direktorke, ona me je prvih nekoliko minuta ignorisala. Verovatno je mislila da sam iz Južnog Sudana“, kaže Ngunang. I posle toga, dodaje, više puta je doživela „mikroagresiju“ od strane evropskih i američkih službenika Lekara bez granica.

Te iste 2018. godine otkriveno je da su ljudi iz Organizacije Lekari bez granica u Africi imali posla s lokalnim prostitutkama. Incidenti su strogo preispitani, a odgovorni otpušteni. Ipak, negativan imidž je ostao. U SAD je oko hiljadu bivših službenika Lekara bez granica napisalo otvoreno pismo u kojem kategorički pozivaju na prestanak paternalizma i rasizma u Organizaciji.

Danas se, izveštavaju poznavaoci situacije u samoj Organizaciji, među Lekarima bez granica vodi intenzivna rasprava o tome kako eliminisati strukturni rasizam. Pokušava se da se smanji nejednakost između domaćih i međunarodnih službenika te organizacije i da se zaposli više osoba koje nisu bele boje kože. Strateške odluke takođe bi trebalo u većoj meri izmestiti iz Evrope na globalni jug. Pedeset godina nakon što je osnovana, Lekari bez granica imaju još mnogo posla – i u samoj organizaciji, ali i u svetu.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu