Posebno je kruta Severna Rajna-Vestfalija u kojoj su na vlasti Socijaldemokrate i Zeleni. Sudeći po informacijama „Dijakonije“, na aerodromu u Diseldorfu u protekle četiri godine broj deportovanih azilanata je sa 1.200, porastao na oko 3.600. Većina njih dolazi sa Balkana i iz Turske. Među njima su sve češće i bolesni ljudi.

Mnogi pate od dijabetesa, hipertenzije, imaju rak, HIV ili su teško mentalno oboleli. „Od uvođenja novog zakona o azilu, takozvanog Paketa II, u proleće ove godine, deportacije su pošteđene samo osobe koje pate od bolesti koja bi se pogoršala povratkom u zemlju porekla“, kaže Dalija Hene, jedna od samo tri posmatrača deportacija u Nemačkoj.

Pravo na pravilnu procenu bolesti

Savezna komora psihoterapeuta (BPtK) iz Berlina odbija pooštrene zakone, takozvani Paket II za azil. „Zahtevamo da se ozbiljne ili po život opasne mentalne bolesti, smatraju bolestima koje onemogućavaju deportaciju. Izbeglice koje pate od mentalnih zdravstvenih problema, imaju pravo na odgovarajuću procenu njihovog zdravstvenog stanja – i to bez obzira na to što takva procena za vlasti predstavlja veliki izazov, kao što to piše u zakonu“, naveo je predsednik BPtK Ditrih Munc.

Muncu je posebno trn u oku fraza da se deportacija može izbeći – samo u slučaju bolesti koja bi se deportacijom pogoršala. „To može biti slučaj kod depresije kao i post-traumatskog sindroma (PTS). A opasnost od samoubistva postoji kod obe bolesti – i to ne mala. Čak 40 odsto pacijenata sa PTS planiralo je ili pokušalo da se ubije. Pored toga, vrlo je verovatno da će se PTS pogoršati kada se bolesna osoba vrati na mesto koje je povezano s traumatskim iskustvom“.

Ali ne sprovode se sve deportacije. Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova, od januara 2015. do kraja juna 2016, više od 600 deportacije je prekinuto. Često piloti odbijaju da prime u avion izbeglice koje pružaju otpor, a razlog su i akutne bolesti.

Političari i policija

Međutim, predsednik nemačkog sindikata policije Rajner Vent i političar Hrišćansko-socijalne unije (CSU) Hans-Peter Fridrih, žele da praksa deportacije bude još beskompromisnija. Oni se žale da postoji „industrija sprečavanja deportacija“. Fridrih, bivši ministar unutrašnjih poslova i potpredsednik kluba poslanika demohrišćana u Bundestagu kaže: „Onaj ko dozvoljava da osobe kojima je odbijen azil vuku državu za nos, taj uništava poverenje građana u državu. Dakle, zakon bi trebalo hitno da se promeni.“

I aktuelni ministar unutrašnjih poslova Nemačke Tomas de Mezijer jednom prilikom je stavio do znanja da računa s tim da lekari daju procene zdravstvenog stanja koje idu u prilog azilantima. To je izazvalo ogorčenje među medicinskim radnicima. Stručnjaci kao što je Dalija Hene shvataju situaciju u kojoj se lekari nalaze. „Vidim da kod lekara postoji velika nesigurnost u vezi sa izdavanjem dozvole za deportaciju, odnosno proglašvanjem osobe 'sposobnom za letenje'. Ta dozvola za deportaciju koju izdaje lekar, ne sme biti starija od 14 dana i mora biti popunjena u skladu sa strogim formalnim zahtevima. Pitanje je da li lekari u tako kratkom vremenu i uglavnom bez pomoći prevodilaca, mogu da postave dijagnozu ili isključe akutne bolesti koje bi mogle da spreče deportaciju.“

A tu su i druga ograničenja. „Procene psihoterapeuta se prihvataju. To ide tako daleko da se oni kojima je odbijen zahtev za azil radi deportacije čak izvode iz psihijatrijske bolnice“,kaže Hene: „To mi je saopštio Psihosocijalni centar u Diseldorfu, koji se godinama bavi traumatizovanim izbeglicama.“ Zbog svega toga Hene zahteva velike promene u radu s izbeglicama kojima preti deportacija. „Potrebni su nam nacionalni standardi za deportacije bolesnih osoba kojima je odbijen zahtev za azil.“

U Nemačkoj, prema podacima od 30. juna 2016, živi skoro 550.000 ljudi kojima je odbijen zahtev za azil. Mnogi imaju neograničeno pravo boravka, jer su se u međuvremenu navikli na život u Nemačkoj i više nisu vezani za domovinu. Međutim, 215.000 ljudi živi – očekujući deportaciju.