Umorno i sporo, tako deluje tokom jednog intervjua neposredno nakon napada u Parizu prošlog meseca. Lemi Kilmister puši i priča da je Motorhed mnogo puta svirao u dvorani Bataklan, gde je pobijeno skoro stotinu ljudi. Bend je trebalo da nastupi u Parizu dan nakon pokolja. Koncert je otkazan. „Ja sam hteo da sviram“, rekao je tada Lemi. Smatra da teroristi pobeđuju upravo ako zaustave našu svakodnevicu. „Je li oni misle da je herojski pobiti nevine ljude? Šupci. Kukavice.“ Pametne razvodnjene oči svetlucaju dok to kaže.

Lemi je mršav, deluje skoro lomljivo, i tu ne pomažu ni ofarbani brkovi i obavezni šešir. Lemi ima 70 godina iako je vodio život kakav bi druge odavno poslao pod zemlju. Viski s kolom, cigarete, droge, a u poslednje vreme dijabetes koji ga je u nekoliko navrata odvojio od nastupa i turneja.

Sada je Motorhed na evropskoj turneji, a Lemi prži kao nekada. U rasprodatim halama. Šta čini ovaj bend velikim? Zapravo su samo glasni i brzi, a neki bi rekli i – netalentovani. No pred alfa-mužjacima roka armija fanova i dalje pada ničice.

Mučenje do Bombera

Nije tako bilo oduvek. Nakon što je izbačen iz benda Houkvind (jer je proveo nekoliko dana u zatvoru zbog posedovanja droge), Lemi Kilmister osniva bend Bastard (kopile). Tadašnji Lemijev menadžer je smatrao da s tim imenom bend neće daleko dogurati. Tako se stiglo do naziva Motörhead. Nemački samoglasnik Ö je Lemiju delovao tako vojnički i moćno. Počeli su tvrdim bajkerskim rokom s primesama panka. Nije bilo lako. Malo ko je verovao u Motorhed – kao pank-bend ili kao rok-bend, svejedno. Svirali su i svirali, sve dok nisu stigli do pesme Bomber koja je značila njihov proboj.

I frontmenu danas deluje neverovatno da su opstali 40 godina. To je poput vica, kaže Lemi. Smešno mu je što mnogi nazivaju Motorhed očevima hevi-metala. „Nikada nismo bili metalci. Mi smo rokenrol-bend.“ Trojica muzičara: bubanj, gitara, bas. To je to. Jer Lemi Kilmister ne svira bas kao normalni basista. Uz to, peva glasom kao da je upravo progutao srču umotanu u šmirglu. To čini Motorhed jedinstvenim.

Uticaj na kolege je ogroman. Iz metalske scene uvek su stizale simpatije. Bomber važi za kamen temeljac treš-metala, posebno brze verzije hevi-metala. Bubnjar Metalike Lars Ulrih osnovao je prvi klub fanova Motorheda u Sjedinjenim Državama.

Odmetnički imidž se neguje na svakom koraku. Jedini zakon koji se poštuje je: seks, droga i rokenrol. Lemi se predstavlja kao loš momak, tip kojeg ne biste želeli da sretnete u mračnoj uličici. Ima kolekciju nacističkih gedžeta. Sviđa mu se stil, ne i ideologija. „Zli momci jednostavno imaju bolje uniforme“, kaže nonšalantno.

Prva proba

Jan Lemi Kilmister rođen je 24. decembra 1945. u engleskom Stafordširu, okrugu poznatom po čuvenoj rasi pasa. Otac je rano napustio majku. Najranije Lemijevo sećanje: „Penjem se po dečijoj ogradici i urlam. Mora da je to bila prva proba.“

Uvek ga pitaju kakav mu je odnos prema datumu rođenja. Antihrist rokenrola, pevajuće čudovište – a rođen baš na Badnji dan. Kada čuje to pitanje, Lemi samo slegne ramenima i odgovara lakonski: „To je dan pre Božića. Božić počinje 25, i tada se slavi Isusov rođendan.“

O Lemiju kruže razne priče. Recimo da je šezdesetih, dok je pomagao Džimiju Hendriksu na turnejama, i bio zadužen za nabavku droga. Ili da je naučio Sida Višusa (Seks Pistols) da svira bas. Lemi uopšte ne voli onu glasinu po kojoj nosi pelene tokom nastupa.

U međuvremenu je prešao s viskija na votku. Najbolje sa sokom od narandže. Uzima pilule za dijabetes, inače ne odustaje od svog stila života. Ali taj stil nikome ne preporučuje. „Mnogi umiru tako. Mnogi moji prijatelj takođe. Ja sam do sada jednostavno imao sreće.“