Kada kao turista stignete u neku stranu zemlju, i ugledate na bilbordima pored puta uglađene likove sa zaokruženim rednim brojevima, znate da ste se našli usred predizborne kampanje. Manje od dve nedelje do važnih lokalnih izbora u glavnom gradu Srbije takvi znaci ne postoje: stranačkih bilborda nema, kao ni stranačkih plakata, i ne postoji ništa što bi podsećalo na predizbornu kampanju. Takva sterilna atmosfera nije slučajna, i rezultat je aktivnih napora vlasti da smanji vidljivost opozicije.

Opozicija: dva minuta za dve nedelje

Prvi fenomen koji je primećen u ovoj kampanji jeste nedostatak predizbornih spotova opozicije na televizijama. Opozicija je televizijske spotove imala i u mračnim devedestim, a posebna bizarnost je da se opozicija sada pojavljuje u predizbornim spotovima ali - vlasti. Spot Srpske napredne stranke (SNS) tako u školskom primeru antikampanje vređa lidere opozicije, ali je u međuvremenu Regulatorno telo za elektronske medije (REM) taj spot zabranilo. Dvostruki učinak je svejedno postignut: ciljna grupa je spot već videla, a SNS se usput predstavio kao neko ko poštuje zakon i nezavisna regulatorna tela.

Zoran Gavrilović, iz organizacije BIRODI, smatra da sve to pokazuje očiti trend marginalizacije opozicije. Pri tome, naša istraživanja svedoče da se preko 70 procenata ljudi informiše putem televizije, kaže Gavrilović:

„Tu sa jedne strane imate Radio televiziju Srbije (RTS), gde vlada autocenzura, i na kojoj ne samo da nema opozicije nego nema ni drugih stranaka. Na RTS imate samo Vučića u nedefinisanoj ulozi predsednika Srbije, predsednika stranke i vrhovnog komandanta. A sa druge strane su privatne televizije, od kojih se mnoge bave samo pohvalama na račun vlasti i isključivo kritikom opozicije“. Kao ilustraciju ponašanja RTS kao javnog servisa Gavrilović navodi podatak da je RTS u prve dve nedelje kampanje u februaru svim opozicionim strankama posvetio čitava dva minuta vremena u centralnom Dnevniku u 19.30, nasuprot više od pola sata posvećenih vlastima.

U tom smislu izgleda da neće mnogo pomoći ni pismo koje je jedan od lidera opozicije Dragan Đilas uputio Evropskoj federaciji javnih emitera, u kojem upozorava „da su RTS i Radio televizija Vojvodine (RTV) postali propagandna glasila Srpske napredne stranke“. Pošto nemamo slobodne medije, mi nemamo ni izbornu kampanju, ističe za DW Vladimir Milutinović, urednik internet portala Dvogled. „Što se tiče apela evropskim institucijama, mi svaki put tokom poseta evropskih zvaničnika Beogradu vidimo da oni više nemaju nikakav kontakt sa realnim stanjem u Srbiji. A realnost je da mi ovde imamo praktično nestanak institucija i totalnu medijsku blokadu“, napominje Milutinović.

Nepoštovanje zakona

Vlast u beogradskoj kampanji veoma vešto koristi svaku rupu ili nedorečenost u zakonima - a ponekad te zakone i pravila otvoreno krši- kako bi uticala na birače. Tu se posebno ističe kampanja od vrata do vrata aktivista SNS, koji sa spiskovima građana anketiraju ljude da li će glasati za Aleksandra Vučića.

Po svemu sudeći, postaviti takvo pitanje nije zabranjeno, kaže za DW Nemanja Nenadić, iz Transparentnosti Srbija, ali time se ipak na neki način narušava ustavno načelo tajnosti glasanja. „Bez obzira što vas takva izjava ne obavezuje, beleženja vašeg glasa od strane vladajuće stranke neki ljudi mogu shvatiti kao obavezujuću. Ako govorimo o kršenju zakona, tu pre možemo govoriti o nekim drugim propisima, pre svega o Zakonu zaštite podataka o ličnostima“, ističe Nenadić.

Sasvim je sigurno da aktivisti vladajuće stranke nose nekakve spiskove sa sobom, da neselektivno idu od stana do stana, i da imaju uvid u sve punoletne članove domaćinstva. A takvi podaci se ne mogu pronaći u telefonskom imeniku.

Nemanja Nenadić povodom takve aktivnosti ističe da je „protivzakonito imati bilo koji spisak državnih organa koji se ne deli javno, i prosto nije javno dobro. Javno dostupni nisu ni birački spisak, ni spisak ljudi po prebivalištu, niti spisak sa popisa stanovništva. Takvi spiskovi građana od državnih organa kod stranačkih aktivista mogu biti prikupljeni samo na nelegalan način“.

Takva praksa bi u nekoj demokratskoj Srbiji morala biti zabranjena, izričit je Vladimir Milutinović, jer se po njegovim rečima „na taj način narušava tajnost glasanja i zastrašuju se građani. Postoje štandovi i javna mesta, i nije tako teško dopreti do građana. Poseta kućama je možda negde na Zapadu normalna i kulturna aktivnost, ali u Srbiji je to pre narušavanje regularnosti glasanja nego bilo šta drugo“.

Neregularni izbori

Da maštovitost vlasti u blokiranju opozicije ne poznaje granice, pokazuje i SNS akcija uklanjanja grafita i plakata sa beogradskih ulica. Zamaskirana kao prilog ulepšavanju grada, ona se zapravo pretvorila u akciju uklanjanja predizbornih plakata opozicije. Reč je, inače, o zapuštenim prostorima i neuglednim ogradama, koji su već godinama ruglo grada, i tu nikakvo skidanje plakata ne može ulepšati te površine. A činjenica da se u tu akciju krenulo usred predizborne kampanje, i da su glavna meta opozicioni plakati, pokazuje da se i na ovaj način smanjuje vidljivost opozicije. No, i u toj akciji nema neke doslednosti, jer se na više mesta plakati Srpske radikalne stranke i Vojislava Šešelja ne uklanjaju baš tako revnosno, ili se uopšte ne diraju. 

Zaista je dilema ima li smisla učestvovati na izborima na kojima više nije problem samo centralni dnevnik RTS, nego su sad problem i plakati opozicije, pita se Zoran Gavrilović. „Tome bi trebalo dodati i podatak da je Gradska izborna komisija mesec dana radila bez prisustva javnosti, jer se odugovlačio proces akreditacije nezavisnih posmatračkih organizacija. Pored toga, u kampanji aktivno učestvuje i nosilac liste je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji bi trebalo da je predsednik svih građana. Zato mislim da ovi izbori od početka imaju ozbiljan problem sa regularnošću“, navodi Gavrilović. 

Opozicija svedena na društvene mreže

Opoziciji na kraju dana kao platforme političke borbe preostaju samo društvene mreže i direktni susreti sa građanima na javnim mestima. Ili, možda ipak samo društvene mreže, jer je najnovija doskočica vlasti da tri opoziciona štanda fizički okruži sa čak jedanaest štandova SNS, kako bi sprečili građane da im priđu. Kako onda voditi ravnopravnu borbu u Beogradu?

„Ako ja kampanju moram da pratim na YouTube kanalu, putem emisija koje vidi nekoliko hiljada ljudi, jasno je kako je to daleko od ukupnog broja glasača“, naglašava Vladimir Milutinović.

Kod birača u Srbiji ključni kanali komunikacije su pre svega debatne emisije na televiziji, u kojima građani mogu nešto da pitaju kandidate, kaže Zoran Gavrilović. „Te debate od 2012 godine praktično ne postoje, i građanin prosto ne može da donese valjanu odluku za koga da glasa, jer ne postoji protok informacija o izbornim akterima i njihovim ponudama“, ističe Gavrilović.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android