Nemačkom će uskoro upravljati savez stranaka kakav nikada nije postojao na saveznom nivou, predvođen iznenađujućim izbornim pobednikom – Socijaldemokratskom partijom Nemačke (SPD). Ta najstarija nemačka politička stranka, proizašla iz radničkog pokreta 19. veka, u svojoj dugoj istoriji više puta je pokazala hrabrost za promene.

Poslednji put je to bilo početkom ovog milenijuma, kada je u projektu „Agenda 2010“, SPD zajedno sa Zelenima modernizovala tržište rada, socijalnu i ekonomsku politiku. Ta radikalna promena kursa omogućila je „bolesniku Evrope“, kako su tada nazivali Nemačku, da se oporavi – barem ekonomski. Time je četvrta po veličini svetska ekonomija ponovo stala na noge i reaktivirala svoju važnu ulogu pokretačke snage Evrope.

-pročitajte još: Glavni ciljevi nove nemačke vlade

Svaka stranka ima svoj pečat u koalicionom sporazumu

Nema sumnje da je u ovoj radikalnoj promeni kursa bilo i mnogo gubitnika. Relativno siromaštvo u Nemačkoj je zabrinjavajuće, nigde ne postoji veći sektor tržišta rada sa niskim platama. Povećanjem minimalne satnice na dvanaest evra, crveno-zeleno-žuta „semafor-koalicija“ sada to želi da promeni. Olaf Šolc, budući kancelar i naslednik Angele Merkel, na taj način ispunjava ključno predizborno obećanje SPD. To je dobro, jer će od toga profitirati oko deset miliona ljudi.

Ova zakasnela mera bila je i više nego sporna u koalicionim pregovorima, jer Liberali (FDP), snažno orijentisani na tržišnu ekonomiju, ne žele nikakve državne intervencije u autonomiju kolektivnog pregovaranja. Zauzvrat, FDP je uspeo da pobedi sa svojim zahtevom da se ne dira takozvana „dužnička kočnica“, ukorenjena u Osnovnom zakonu (nemački ustav, prim.red). A rukopis Zelenih se prepoznaje kada je u pitanju – klima. Na primer, odustajanje od uglja kao energenta trebalo bi da se desi već 2030, a ne 2038. godine.

Dobra ideja: Krizni štab za borbu protiv korone

Tri stranke pokazale su visok stepen sposobnosti za kompromise. U sprovođenju njihovog ambicioznog programa za Nemačku, Evropu i svet, biće im potrebni mnogi saveznici – van kabineta i van parlamenta. I moraju brzo to da pretoče u dela. Dobar početak je najava da će se formirati krizni i stručni štab za obuzdavanje pandemije korone.

Delovi sporazuma o spoljnoj, bezbednosnoj, odbrambenoj i razvojnoj politici čitaju se kao spisak dobrih namera. Da Evropska unija mora da deluje više međunarodno i da izgleda ujedinjenije – to je bio cilj i tokom 16 godina pod Angelom Merkel. Bregzit pokazuje koliko je to teško, gotovo nemoguće. Pritom centrifugalne sile imaju tendenciju jačanja – ako se kao merilo uzmu nedostaci u vladavini prava, posebno u Poljskoj i Mađarskoj.

Olaf Šolc garantuje kontinuitet u Evropi

Na tom teškom terenu, budućoj nemačkoj vladi biće potrebna velika osetljivost, ali i prodornost. To važi i za odnos prema šest država u regionu Zapadnog Balkana koje žele da postanu članice evropske porodice. Dobro zvuči da Nemačka, prema koalicionom sporazumu svoju tradicionalno veliku odgovornost u EU želi da ostvari „služeći s razumevanjem“ (servant leadrship). Sa Olafom Šolcom, koji je bio vicekancelar pod Angelom Merkel, kontinuitet je zagarantovan.

Isto važi i za odnos sa Severnoatlantskom odbrambenom alijansom (NATO), a time automatski i sa SAD. Jačati političku komponentu u budućnosti itekako ima smisla, već i zbog vojne katastrofe u Avganistanu. U to se savršeno uklapa namera da se teži ka restriktivnoj politici naoružanja.

U tradiciji Vilija Branta

I sa tako različitim zemljama kao što su Kina, Rusija i Turska, „semaforska koalicija“ želi da uradi ono što je neizbežno posle mnogo godina rastućih tenzija: da insistira na poštovanju ljudskih prava i da, uprkos odnosima koji su u krizi, ostane u dijalogu. Čini se da su tri stranke SPD, Zeleni i FDP, pronašle dobru osnovu za sve te izazove – na nacionalnom i međunarodnom planu.

Nije slučajno što moto „Hrabrost za više napretka“ koji se nalazi u koalicionom sporazumu podseća na slogan SPD iz vremena prvog socijaldemokratskog kancelara Vilija Branta. „Hrabost za više demokratije“ – to je bilo obećanje u koaliciji sa FDP 1969. kojim je Nemačka, korak po korak, skidala društveno-politički prašinu u zemlji, a što je, na međunarodnoj sceni, vodilo ka politici popuštanja s komunističkim delom sveta.

Sa demokratskim stavom i duhom optimizma

Činjenica da „semaforska koalicija“ sebe opisuje kao „savez za slobodu, pravednost i održivost“ pre svega opisuje suštinu njenih članica: FDP se zalaže za slobodu, SPD za pravednost, a Zeleni za održivost.

Ko bi mogao da ima išta protiv ovog milozvučnog trozvuka? Samo oni koji se oslanjaju na nacionalizam, izolaciju i autoritarnu politiku – unutar i van Nemačke. Nažalost, ima ih mnogo. Suočiti se s njima samouvereno, s demokratskim stavom i duhom optimizma – to je lep signal koji stiže iz Nemačke.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu