1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Lepotan ili leteća nesreća?

17. april 2018.

Ideja je bila sledeća: da koleginica Nina Verkhojzer svojim „ženskim okom“ osmotri novi evropski vojni transportni avion. I jeste da je basnoslovno skup, da je do sada već bilo i padova – ali je to ipak „Mercedes“.

Foto: picture-alliance/dpa

Najpre se čuje tutanj. A onda se na nebu pomalja obris ogromnog aviona. Ubrzo se na nebu iznad Vunstorfa, uporišta nemačkog ratnog vazduhoplovstva u blizini Hanovera, uočavaju četiri upečatljiva propelera Erbasa A400M. Avion se sprema za sletanje. To znači da on ipak leti?

Nemački mediji puni su tekstova o tome da je ta „skupa nova igračka“ nemačkog ratnog vazduhoplovstva i dalje na zemlji zbog tehničkih problema. Da li su to samo „dečije bolesti“ transportnog aviona koncerna Erbas ili je reč o ozbiljnm nedostacima koji su tom avionu već doneli nadimak „leteća nesreća“ i koji ugrožavaju čitav projekat?

- pročitajte još: Kako je Bundesver pošao u rat

Da bi se uopšte prišlo blizu A400M u Vunstorfu, potrebna je specijalna propusnica koja omogućava ulazak u „zabranjenu zonu“ u toj bazi. Ovog vedrog prolećnog jutra je hladno, ali nije nam dozvoljeno da nosimo kape na glavi. Moglo bi da se dogodi da ih snažni motori aviona skinu s naših glava i usisaju u svoje turbine. Kada konačno prođemo kroz poslednju kontrolnu stanicu, vidimo čitav vojni aerodrom. A tamo, uredno poređano, stoji desetak tih ogromnih aviona.

Novi grad oko novih aviona

Erbas je nemačkom Ministarstvu odbrane do sada isporučio 18 takvih aviona, ukupno bi trebalo da ih stigne 40. Svi će biti stacionirani u 62. transportnoj eskadrili u Vunstorfu. Poslednjih godina je ta baza prerasla zbog toga u pravi mali grad. Što više A400M bude došlo, to je više potrebno osoblja i infrastrukture za njihovo održavanje. Hangari su novi novcati, a gradilišta su svuda unaokolo.

Flota polako raste: trenutno je u funkciji 18 aviona A400MFoto: DW/N. Werkhäuser

Pored aviona visokog oko 15 metara, tehničar u maslinasto-zelenom kombinezonu deluje kao patuljak. Blještava transportna utroba debeljuškastog aviona je poput nekakve dvorane: dugačka je 18 metara i oko četiri metara visoka. Nekada je na vojnim, železničkim vagonima pisalo koliko vojnika u njih staje, a koliko konja (konji su obično bolje prolazili). Slično je i ovde: predviđen je za transport 116 vojnika s punom opremom ili dva – sad to nisu konji, nego borbeni helikopteri tipa „Tigar“. Ili šest terenskih vozila. Ili jedan tenk.

- pročitajte još: U vojnu vežbu sa drškom od metle

Nemačka vojska godinama je moljakala da dobije avione bar približno ovakvih transportnih sposobnosti, jer ih jednostavno nije imala. U vreme Hladnog rata smatralo se da nisu potrebni: Amerikanci su imali ogromne avione za transport preko Atlantika, a Nemci su prevozili samo manje jedinice s jednog kraja Nemačke na drugi – i ništa drugo. Ali nakon što je Bundesver počeo da učestvuje u međunarodnim misijama to se promenilo i sada je potrebno prevoziti ogromne količine vojne opreme u daleke zemlje.

„Ludilo je leteti u njemu“

Naravno, teret u taj avion ne trpa se u prtljažnik, kao što to mi obično trpamo u naše automobile. Vojni stručnjaci tačno izračunavaju gde bi trebalo da bude postavljen teret kako bi se održala ravnoteža. Njihov posao kontroliše i računar koji tačno pokazuje gde bi šta trebalo da dođe.

I kokpit aviona deluje više kao da je reč o nekom lovačkom avionu, a ne o „vazdušnoj teglećoj mazgi“. Potpukovnik Robert Šenk je oduševljen: „Super je leteti u A400M“. On je pilot zadužen za obuku za let na tim avionima. Pokazuje nam da u avionu postoji i Head-up-Display, koji na prozoru pred pilotom pokazuje sve najvažnije informacije potrebne za let.

Unutrašnjost Erbasa A400M Foto: Markus Schulze

Ali potpukovnika ne impresioniraju toliko te elektronske finese, već sam avion: „Performanse A400M su čisto ludilo“, kaže oficir. I svi drugi piloti koji uzmu u ruke upravljačku palicu „potpuno otkinu“ od oduševljenja. Dobro, a šta to onda pišu po novinama o tehničkim problemima? Ma sve su to samo „dečije bolesti kojih uvek ima kod novih aviona“, odgovara potpukovnik.

Njegov i komandant čitave eskadrile, pukovnik Ludger Bete zna sve prednosti, ali i mane A400M. Vodi nas na razgovor u njegovu skromno uređenu kancelariju koju krasi samo zastava Nemačke i fotografija aktuelnog predsednika države. Bete je na čelu eskadrile još od kraja 2014. kad je prvi A400M stigao u Vunstorf – iako je čak pet godina ranije prvi takav avion poleteo u Sevilji.

Mercedes umesto traktora

Zašto je došlo do tolikog zakašnjenja? Erbas se borio s čitavim nizom tehničkih problema, pre svega sa motorima. Tako je ispalo da će avioni biti mnogo skuplji nego što je planirano i tražio je još novca od sedam država koji učestvuju u projektu – osim Nemačke, to su u početku bile Velika Britanija, Francuska, Belgija, Španija, Luksemburg i Turska.

- pročitajte još: NATO sprema „vojni Šengen“

To nije bio baš sjajan početak projekta s kojim je Evropa htela da pokaže svoje sposobnosti u vojnoj tehnici. To je predstavljalo problem i za Bundesver koji je morao da iznajmljuje avione kako bi transportovao svoje ljude i opremu na misije u inostranstvu. Onda se 2015. jedan Erbas A400M srušio kod Sevilje i četiri člana posade izgubilo je život. To je još jednom otvorilo pitanje o smislu i pouzdanosti tih aviona. Istraga je pokazala da je uzrok tog pada bio banalan – zapravo nezamislivo je da je to uopšte moglo da se dogodi: zbog pogrešno upisanog programa u računar, otkazala su tri od njegova četiri motora.

Kao u lovačkom avionu: kokpit Erbasa A400MFoto: picture-alliance/dpa/L. Schulze

Ali pre nego što počnemo o problemima sa novim avionom, pukovnik želi da nam kaže nešto o sebi: i on je pilot transportnih aviona, 30 godina je leteo za upravljačem C-160, takođe zajedničkim projektom Nemačke i Francuske. Taj avion prvi put je poleteo još početkom šezdesetih i nakon toga nemačko ratno vazduhoplovstvo dugo, dugo nije dobijalo ništa novo i bolje, iako se u avio-svetu mnogo toga događalo. Nije bila retkost da za upravljačem sedi pilot koji je mlađi od aviona na kome leti. „U tom periodu mi smo preskočili tri, možda četiri generacije aviona“, kaže nam s pogledom nekoga ko je upravo svoj pokvareni traktor zamenio novim novcatim Mercedesom.

Preke potrebe vojnih misija današnjice

„Jedan A400 koristi nam koliko i tri ili četiri ’Transala’.“ Leti dvostruko brže i tri puta dalje i to sa gotovo trostruko većim teretom. „To su sasvim druge dimenzije avio-prevoza“, kaže nam komandant koji i sam još uvek redovno seda na pilotsko sedište. Nemačka vojska u međuvremenu tim avionom svuda prevozi ljudstvo i opremu: u Mali, Jordan ili na Kosovo. Već ove godine bi taj avion trebalo da dobije i certifikat za „leteću benzinsku stanicu“ – dakle za snabdevanje aviona gorivom u vazduhu. A to je nešto što je nemačkoj vojsci preko potrebno i što se traži u međunarodnim misijama.

- pročitajte još: Bundesver u borbi na internetu

Predviđeno je i da ti avioni mogu brzo da se pretvore i u leteće bolnice: Luftvafe ima takve avione, ali to su „obični“, civilni Erbasovi, preuređeni za te namene. U slučaju potrebe, predviđeno je inače da se tako preuredi i reprezentativni avion nemačke vlade. Ali ti avionu često uopšte ne mogu da slete u borbena područja. S druge strane, A400 je „pravi“ vojni avion, kojim lete piloti obučeni i za upravljanje uz pomoć noćnih okulara, dakle bez ikakvog svetla.

Komandant flote Ludger Bete smatra da je avion bolji nego što se o njemu piše u novinamaFoto: DW/N. Werkhäuser

Konačno uspevamo da prekinemo pukovnika pitanjem: da li je zaista baš sve tako sjajno s novim avionom. Ma kakvi, nipošto, priznaje komandant. I njega muči to što ti avioni tako često moraju da se servisiraju i popravljaju. U proseku, 40 do 60 odsto njegove flote spremno je za let, ali njemu je potrebno najmanje 75 odsto. To je daleki cilj i za to postoje bar dva razloga: svi avioni imaju propisanu tabelu redovnih servisa, a kod A400 ta tabela je ogromna i veoma česta. Naravno, u to vreme avion ne sme da leti.

Jedan sat u vazdugu, šezdeset u hangaru!

Drugi problem su tehnički nedostaci i tu Erbas ima pune ruke posla. Pukovnik nam nabraja i ono što je već „procurilo“ u javnost, baš kao što ponekad curi i ulje na propelerima. Problema ima i sa upravljanjem motora – katastrofa u Sevilji samo je vrhunac te nevolje. On priznaje da, kada je generalno reč o kvalitetu kompletnog aviona, „još ima mnogo prostora da bude bolje“.

- pročitajte još: Vikend vojnici

Zasut žalbama i iz drugih ratnih vazduhoplovstava koja su kupila te avione, Erbas je nedavno objavio da će produžiti rok isporuke, a sve u cilju da bi se sprovele dodatne kontrole kvaliteta u samoj fabrici. „Kod svakog novog aviona koji nam stiže, Erbas ima priliku da poboljša kvalitet. A to mi i očekujemo“, kaže nam pukovnik Bete.

Trebalo je da je odavno u penziji, ali leti još uvek: C-160 TransalFoto: picture-alliance/dpa

Jer ta sumnja u kvalitet neminovno povećava broj redovnih provera i servisa što je dovelo do apsurda: za svaki sat proveden u vazduhu, na A400 mora biti potrošeno neverovatnih 60 sati servisa. I pritom nije samo problem vreme, već i ljudi: „Mi toliko servisera ne možemo da zaposlimo“, kaže nam pukovnik i konstatuje da se „to ne može izdržati“. Vojska je tražila pouzdanog i izdržljivog „teretnog konja“, kome će biti dovoljno najviše 20 sati servisa. To je nešto što će Bundesver morati da razjasniti sa Erbasom: „Moramo da razgovaramo o tome šta sve mora da se proverava, ali i o intervalima provere.“

I šta je na kraju zaključak komandanta eskadrile? Mercedes ili leteća nevolja? Naravno Mercedes, ali s previše „dečijih bolesti“. Inače avion je postao svojevrsna turistička atrakcija: pukovnik nam kaže da u Vunstorf svake godine dođe oko 3.500 posetilaca – od novinara, pa do predstavnika ratnih vazduhoplovstava drugih zemalja.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Bundesver u očajnom stanju

01:38

This browser does not support the video element.

Preskoči sledeću sekciju Više o ovoj temi

Više o ovoj temi

Prikaži više članaka