Prvi put sam ugledao Leskovac maja 1984. Bila je subota, pijačni dan. Razlog mog dolaska je bio romantičan - devojka, koju sam upoznao u Makarskoj,  jedna lepa hipi crnka sa mačijim očima, odrasla je baš u Leskovcu. Malo šta je tada doprlo do mene kroz gustu smolu zaljubljenosti, te najjače besplatne droge na svetu. Na ulici je bilo mnogo ljudi, zujali su u svim pravcima. Primetio sam, sa čuđenjem, da se konjske zaprege još uvek na ulicama bore za mesto sa „fićama" i „stojadinima", dok gazde pucketaju bičevima iznad letargičnih konja.

Prizor mi je bio poznat iz mog detinjstva u bosanskoj varošici. Tek mnogo kasnije, pročitao sam kod Orhana Pamuka da je sedamdesetih konjska zaprega bila normalna pojava u istanbulskim mahalama. Kao da su konjske kopite i balega na Balkanu ocrtavali imaginarne granice iščezlog Osmanskog carstva.

Ko je koga osvojio?

Tada, pre 35 godina pojeo sam moju prvu leskovačku pljeskavicu. Stolnjak je – kako drukčije – bio kariran, tu i tamo progoreo žeravicama cigareta, limena pepeljara. Ali na sto je stiglo ono čudo po kojem će Leskovac do danas ostati mitsko mesto za ljubitelje roštilja. Vruća „pljeka" u vrućoj lepinji.

Ljudi obično misle da pamte prizore ili zvukove. Uveren sam da čulo mirisa pamti tačnije od svih ostalih čula. Ono može da me podseti kako je mirisala grožđana mast moje devojke i – pljeskavica na koju me je odvela tog sunčanog dana. Grad, haotičan i nezgrapno zastao u međukoraku od Orijenta ka socijalizmu, nisam zavoleo samo voleći jednu Leskovčanku, već i kušajući hranu koja je ostavila trajni utisak.

Sva leskovačka sela

Leskovac ima najveći broj naselja u Srbiji – 144 – koja gravitiraju gradu. Prevedeno sa jezika statistike – grad je okružen gustom mrežom sela. Među njima je možda najslavnije – Strojkovce. Tu je 1884. pokrenuta radionica gajtana u vodenici Dorke i Natalije Čuljković. Od tada pa do leskovačkog džinsa iz druge polovine prošlog veka  tkači i krojači će na svojim plećima izneti slavu „srpskog Mančestera", grada koji je između dva svetska rata bio drugi po razvijenosti u Srbiji. Strojkovce je i rodno mesto istočnonemačkog filmskog „Indijanca" Gojka Mitića. Ne znam da li se za vedrih večeri iz ovog sela mogu videti nebeska tela. Ali asteroid sa zvaničnom oznakom 147595, koji je nemački amaterski astronom Andre Knefel otkrio 2004. zauvek je povezan sa selom iz leskovačke kotline jer je nazvan –  Gojkomitić.

Pečenjevce, još jedno od silnih sela koja su se sjatila oko Leskovca može takođe da se predstavi kao zavičaj jedne neprolazne zvezde – trubadura svih naših kafanskih tužnih zanosa, Tome Zdravkovića. U selu je smeštena i kafana Tomina priča. Ima metafizičke pravde u tome da je jedini muzej posvećen boemu Tomi Zdravkoviću ustvari – kafana. U njoj sam više puta uživao u vanredno dobrom roštiljskom mesu dok su me sa omota Tominih ploča koje krase zidove posmatrale njegove tople, tužne oči. 

Gradska priča

Kada zavolite neki grad, onda vam bude žao što vam nedostaje detinjstvo u njemu. Ako imate sreće, kao ja, onda zavolite devojku iz tog grada, pa vam ona otvori prozorče u svoje detinjstvo, koje na neki način postane vaše.Tako sam saznao mnoge dragocene detalje o šezdesetim i sedamdesetim u Leskovcu.

Srednjoškolska omladina se okupljala u kafeu slastičarni Fontana – žito sa šlagom je bilo pravi hit. Diskoteka u kojoj su se gibala mlada tela zvala se „Student". A lokalni bend čije se postojanje ne može razdvojiti od urbane memorije imao je bezazleno ime „Bubamare". Jedan od članova benda je po uzoru na svetske face bio pravi zavodnik. Za nejega su se na korzu tukle devojke.

Inače, leskovački korzo se sastojao od dve strane. Tamo gde su bili robna kuća Beograđanka i hotel Beograd, nalazio se „pravi" korzo. Građanstvo je šetalo, zastajkivalo u razgovoru, klimalo glavom u prolazu, znao se red. Na suprotnoj, „Fontaninoj" strani ulice skupljali su se tinejdžeri. Taj deo gradske večernje parade zvali su „balavi korzo".

Leskovac sada

No, vratimo se onome što Leskovac jeste sada, na izmaku godine gospodnje 2019. Nema više Fontane, Studenta ili hotela Beograd. Doduše, nakon mnogo godina u kojima je „Beograd" bio napuštena ruina, neko je uložio silne pare, pa je gradsko ruglo postalo gradilište. Leskovčani se sećaju toplih večeri na moćnoj terasi tog hotela. Orkestar svira neki od morskih šlagera, žamor ljudi skoro da nadjačava muziku. Kada orkestar zasvira valc, onda leskovačke dame pohrle u zagrljaj kavaljera i zavrte se kao čigre. Budućnost u tom trenutku izgleda lepo. Kroz kapije velikih preduzeća hrle hiljade radnika. Grade se petnaestospratnice, svež beton potiskuje palanku.

Onda dolaze devedesete. Iza ratova i privatizacije ostaje rušilački trag. Nekadašnje vile u mirnim sokacima osipaju se čekajući skorojevićke pare. Stari čaršijski kućerci su opasno nakrivljeni. Tu i tamo, ponekom nedostaje krov.

Melanholija kao skrivena suština južnjačke vesele duše u Leskovcu je vidljiva. I čujna, kad god neko u kafani zavapi: „Zašto, dušo, ne dođeš…". Ili kada Leskovčanin Ljubiša Stojanović, od detinjstva  nazvan Luis po uspešnom imitiranju Amstronga, sa nekog nosača zvuka, iz onostranosti, zapeva „Ne kuni me, ne ruži me majko…".

„Mračna se zamrzla zbilja"

Neću više o tome. Vizantijski car je Dubočicu – tako se pre iskrsavanja imena Leskovac naselje zvalo odvajkada – poklonio raškom vladaru Stefanu Nemanji u 12. veku. Tri veka kasnije oblast su pokorili Turci i preimenovali ga u Hisar. Najpoznatija pesma srpske književnosti u kojoj ovaj grad ima svoje mesto jeste ona Vojislava Ilića:  Jutro na Hisaru kod Leskovca.

Sa pustih, dalekih polja jutarnja magla se diže,
I hladni ćarlija vetar. U gradu život se budi…

U pesmi nastaloj 1890. spominje se Leskovčanin koji nakon oslobođenja grada od turske vlasti više u njemu neće imati budućnosti:

A tamo sumorni Turčin ozbiljno noževe nudi,
Ili zamišljen puši;
Na muškom njegovom licu mračna se zamrzla zbilja
A bol u krepkoj duši.

Pitam se šta je  nakon svih tih ratova, režima, vlastodržačkih hireva, konstanta u gradu? Ono što je prkosilo ćudima istorije, što će, uveren sam, preživeti svaku katastrofu jeste leskovačka kafana. Hronike beleže da ih je pre Drugog svetskog rata u Leskovcu bilo stotinjak. I danas ih ima dovoljno.

Kratki uvod u leskovačku gurmanologiju

Ako želite da pojedete senzacionalnu džigericu u skrami, onda je prava adresa kafana Sandokan iza železničke stanice. Rodno mesto ovog imena jeste roman Italijana Emilija Salgarija. Sandokan je više puta pretvoren i u filmskog junaka. Na naše male ekrane banuo je u obliku serije sredinom sedamdesetih, a glavnu ulogu antikolonijalnog gusara i „Malezijskog tigra"  igrao je indijski glumac Kabir Bedi. Verovatno je gazda bio fan. Kafanski enterijer je običan. Ali roštilj koji se na jugu zove „skara" daje čudesne rezultate.

Crevca na žaru mogu da se pojedu u jednoj od niza kafanica koje kao da su smeštene u bivše radničke barake. Kafana se zove „Srč", ima nekoliko stolova, okuplja lokalno radništvo i jeftina je. Dva ulaza dalje je kafana „Istorija". Tamo sam pojeo najbolju čorbu u gradu. U dvorištu jedne stare leskovačke kuće u centru nalazi se ulaz u Krnjića podrum, veselu kafanu sa šampionskom dimljenom vešalicom. Nešto izvan grada je „Bratska kafana" čuvenih lokalnih mesara. U njoj su rebarca ispod sača pravi doživljaj. Stara „Mehana" (do nje postoji i nova) obradovala me pre neki dan drhtavim pihtijama zasutim tucanom paprikom i „trljanicom", salatom od seckanog praziluka i ljutenice.

Sa auto-puta ljudi primamljeni gastronomskom slavom grada svrate u Groš, etno-kafanu u kojoj sam prvi put probao jelo od seckanih kiselih papričica i „sprže" – leskovačke, raskošne verzije duvan čvaraka. Restoran hotela „ABC" je po enterijeru, usluzi i čarobnjaštvu u kuhinji verovatno najelegantniji gradski lokal. Tu navraćaju i zahtevni zapadni namernici, lokalni kineski trgovci, domaće građanstvo koje ceni atmosferu bečke kafane, imućni agrarni biznismeni. Njih okuplja – kvalitet.

Vratite mi dušu moju    

Između ovog restorana sa najlepšom terasom u gradu i „Beograđanke" doskora je bio dobro negovan gradski park, sa spomenikom Tomi Zdravkoviću. Gradovi kojima su u centru spomenici boemima, a ne ratnicima imaju višak ljubavi, a manjak agresivne patetike. To su, uprkos svemu, dobra mesta za život. Sada je tu ružno gradilište – ni parka ni Tome. Hoće li neko Tomin kip vratiti na skromni pijadestal? To se ne zna. „Dao sam vam dušu svoju…" piše na spomen-ploči u njegovom selu.

Gledam kroz prozor u gole grane i prepun parking u naselju Toma Kostić. Godina u Leskovcu je bila obična. Svet se konzumeristički ugnezdio u grad. Ljudi su hrlili u novi tržni centar „Capitol park" ili u Lidl. Ja sam se najlepše osećao na pijaci u Niškoj ulici, gde sam se divio pardadajzu zvanom „bivolje srce" i jarkocrvenim paprikama. Leskovčani su krajem leta preživeli još jednu uspešnu roštiljijadu. Ujesen su na tezge stigle i neverovatno plave šljive. Sada je ta raskoš uskladištena u leskovačkim podrumima. U polumraku dremkaju ajvar, ljutenica i rakija.

Naposletku, imam novogodišnju želju za taj moj Leskovac – da kako zna i ume sačuva Tominu dušu, jer tako će sačuvati i svoju.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android