Ovog poslednjeg vikenda u maju na kongresu Levice u Magdeburgu okuplja se 580 delegata. Sajam, gde se kongres održava, nalazi se u sred zelenila. U tom idiličnom okruženju Levica će morati da se suoči sa neuspesima na izborima 13. marta u tri pokrajine. U Baden-Virtembergu i Rajnland-Pfalcu nije ušla u parlament, ali još više boli rezultat u bivšem uporištu, istočnoj pokrajini Saksoniji-Anhalt gde se Levica u jednom trenutku nadala da će postati najjača stranka. Na kraju je sa 16,3 odsto, završila daleko iza Demohrišćana (29,8 odsto) i desničarske Alternative za Nemačku (24,3 odsto) koja je prvi put izašla na izbore. To takođe objašnjava zašto su partijski stratezi odlučili da se kongres održi baš u Magdeburgu, glavnom gradu Saksonije-Anhalt.

Među govornicima je najavljen i Bodo Ramelov, prvi i jedini premijer kojeg je dala Levica. On je izabran 2014. godine u Tiringiji, mnogo pre izbegličke krize. A upravo to je bila dominantna tema na izborima u martu ove godine koja je dovela do naglog uspona AfD. Desničarski populisti su sada umesto Levice drugi po snazi poslanički klub u parlamentu – uspeh koji je postignut uz podršku mnogih nekadašnjih birača Levice koji su promenili stranu.

Otišli protestni birači

Levica je izgubila funkciju od koje je dugo profitirala: da okuplja takozvane protestne birače, koji svoj glas više znaju protiv čega su nego za šta su. Među njima su pre svega bili razočarane pristalice SPD, koji se nisu slagali sa ekonomskom i socijalnom politikom bivšeg kancelara Gerharda Šredera. Sa takozvanom Agendom 2010, SPD je sebi napravio ogroman problem sa kredibilitetom sa kojom se bori i danas: nedavne ankete pokazuju da bi za njih glasalo samo još oko 20 odsto birača – to je istorijski najniža vrednost te partije.

Time postaje malo verovatno da će se ostvariti želja Levice, da se na sledećim saveznim izborima 2017. smeni Angela Merkel. Trenutno su Levica, SPD i Zeleni daleko od toga da zajednički imaju većinu koju teoretski imaju u sadašnjem sazivu Bundestaga. Međutim, nakon izbora 2013. nijedna od tri stranke nije ozbiljno razmotrila crveno-crveno-zelenu koaliciju na saveznom nivou, pa je malo verovatno da se tu nešto promenilo.

Sudeći po anketama, Levica trenutno može da računa sa podrškom između sedam i osam procenata birača. Bernd Riksinger i Katija Kiping, kopredsednici partije, ipak su optimisti. U jednom tekstu čiji su autori njih dvoje i čiji naslov glasi „Revolucija za socijalnu pravdu i demokratiju“ prvenstveno pozivaju na borbu protiv desnice i na društvene promene kroz saveze sa vanparlamentarnim grupama.

Ovim Riksinger i Kiping žele svoju stranku da pripreme za septembarske izbore u Meklenburgu-Prednjoj Pomeraniji i Berlinu, pokrajinama u kojima od 2011. vladaju socijaldemokrate i demohrišćani. Svojevremeno je tamo već bila na vlasti crveno-crvena koalicija, ali to sada ni matematički nije moguće.

Gizi: Levica je anemičana

Za nemir se neposredno pre kongresa pobrinuo Gregor Gizi. U intervjuu za Redakcijsku mrežu Nemačke, bivši šef poslaničkog kluba je za Levicu rekao da je „anemična“. On je bio šokiran time da radnici svakovrsni zapostavljeni slojevi biraju desničarski AfD. Pored toga, na saveznom nivou Levica ostavlja utisak da „ne želi da vlada“. Čini se da se ovaj 68-godišnjak brine za svoje političku zaostavštinu. On je bio taj koji je SED, bivšu režimsku partiju DDR-a, pod drugim imenom uspešno uveo u ujedinjenu Nemačku. Usledilo je 2007. Ujedinjenje sa sestrom sa zapada – u novu Levicu.

Devet godina kasnije, ova partija je u neočekivanoj poziciji jer je na poremećenom partijskom kontinuumu smeštena između socijaldemokrata i populista iz AfD. O tome kako da se oslobodi ove nezgodne situacije, na kongresu će, pored predsedavajućih, govoriti i Gizijevi naslednici, šefovi poslaničkog kluba u Bundestagu: Ditmar Barč i Sara Vagenkneht. Gizi nije na listi govornika, ali, s obzirom na njegov ispad, to bi moglo da se promeni.