Sofija Kirsanov (22) je još u prvom razredu srednje škole doživela nešto što je u njoj pokrenulo snažnu potrebu da se zalaže za marginalizovane i manjinske grupe: bila je duboko dirnuta kada je na seminarima čula s čim se sve suočavaju ljudi zbog svog seksualnog ili polnog identiteta. Ona je u međuvremenu studentkinja Fakulteta političkih nauka na Univerzitetu u Podgorici i - suosnivačica Mreže za omladinski aktivizam u Crnoj Gori.

Govoreći kako se poriv da nešto učini pretvorio u konkretan društveni angažman, Kirsanov kaže da je za nju kao mladu osobu „na počeku, a i sada, veoma ohrabrujuće delovala svest o našoj sposobnosti da oblikujemo sopstvenu stvarnost, ne prepuštajući je političkim interesima ili neautentičnim predstavnicima u telima odlučivanja“.

Ilija Bošković, kolega student sa istog fakulteta i kooridnator za odnose s javnošću u pomenutoj Mreži, kaže da je njega za angažman motivisala pasivnost drugih aktera, i objašnjava: „Na kraju dana, ljudi oko vas su ti koji vas pokreću. A onda, zajedno sa tim ljudima, shvatate da ste upravo vi ti koji nose najveće rezerve energije u društvu“, kaže Bošković.

Mladi hoće da se angažuju, ali ne i da organzuju

Njih dvoje su spadaju u sve veći broj mladih u zemaljama Zapadnog Balkana koji uviđaju potrebu za aktivnim učestvovanjem u rešavanju problema tog kulturno i etnički raznolikog regiona. Mladi izražavaju svoje stavove, bore se protiv nepravdi, i zalažu se za promene koje će unaprediti kvalitet života svih građana.

Međutim, za razliku od njih dvoje, mnogo manji je broj onih koji su spremni da budu inicijatori i organizuju aktivnosti.

To potvrđuje istraživanje Unicefa o položaju mladih u Crnoj Gori iz 2023, po kojem gotovo polovina mladih iskazuje značajan interes za aktivno uključivanje u društvene procese: 41,5 odsto ispitanih navodi da su već učestvovali u aktivnostima namenjenim mladima. Najčešće su to edukativne aktivnosti (59,5%) i volontiranje (43,2%), ili događaji u njihovim zajednicama (37,1%). Pritom je broj mladih koji organizuju takve aktivnosti mnogo manji  - samo 12,9 odsto.

Može se poći od toga da je slično u celom regionu Zapadnog Balkana sa oko 18 miliona stanovnika, od kojih su 3,8 miliona mladi od 15 do 29 godina (Eurostat 2022.). Dakle mladi čine petinu stanovništva, s tim što je udeo mladih u 6 zemalja ipak malo razlikuje - u Albaniji i na Kosovu je nešto veći (oko 25 odsto), a u Srbiji najmanji sa 16,8 odsto.

Kako se uključiti u neku društvenu organizaciju?

Postavlja se pitanje, šta sprečava mlade da se - više i intenzivnije - angažuju u društvu u kojem žive? Na susretima Regionalne kancelarije za saradnju mladih na Balkanu (RYCO) kao odgovor se često čuje da je to nedovoljna podrška politike, odnosno nedostatak kontinuirane posvećenosti mladima, posebno u kontekstu čestih promena vlasti, zatim nedostatak stalnih struktura za mlade.

Ali, radi se i o neobaveštenosti o tome - kako se uključiti. Nakon što razviju svest o tome da mogu da utiču na dešavanja u svojoj zajednici - potrebno je napraviti prve korake.  

O tome kako početi, Berina Bulatović, trenutno na masteru psihologije na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, kaže:

„Prvi korak bi bio da se učlane u organizaciju za koju su čuli da je super stvar. Meni je bilo važno na početku da sam bila u organizaciji koja radi iz srca neke određene stvari kojima se bave, koji žele da vam pomognu, budu vam na neki način mentori, i koji znaju da vas usmere, da vide koji potencijal imate i znaju da preporuče možda i druge organizacije gde možete u potpunosti ispuniti svoj potencijal.“

Šta mi donosi aktivizam?

Važno je znati i šta mlad čovek dobija zauzvrat od toga što investira svoje vreme i energiju za društveni angažman - osim naravno satisfakcije rada na postizanju cilja određene organizacije.

Berina Bulatović koja radi u Veću mladih Federacije BiH, i koja je članica organizacije Youth for Peace, kaže da neki benefiti koji dolaze kroz aktivizam možda neće doći odmah, ali nešto što je mnogo važno je iskustvo, mreža ljudi koju mladi ljudi stvore, kao i prilike koje se nude:

„Mnogo manje prilika nam se otvara samo time što idemo u neku srednju školu ili na fakultet. Može se desiti da, pogotovo oni koji se mnogo ističu, uvek budu pozvani na različite konferencije ili slično. Tako da, rekla bih da bismo stvorili sebi prilike, važno je da vidimo da ima mnogo toga više pored formalnog obrazovanja, koje je u svakom slučaju jako važno i neizostavno.“ 

Ilija Bošković ističe značaj prijateljstava koja se sklapaju zahvaljujući angažovanju:

„Lično, da nije bilo omladinskog aktivizma ne bih upoznao ljude bez kojih danas ne mogu da zamislim svoj život. Objedinjeni istom idejom, a koja je uvek bila najmoćnije ljudsko sredstvo, osvešćujete razvojni potencijal koje imaju sve zemlje regiona i shvatate da rad na iskorištavanju tog potencijala vodi ostvarenju lične i opšte društvene dobrobiti.“ 

Dražen Janko, mladi istoričar i magistar međureligijskih studija i strasno se bavi mirovnim aktivzmom u Bosni i Hercegovini. Dolazi iz Žepča, multireligijske sredine gde većinu čine katolici i muslimani, Hrvati i Bošnjaci: „Lično nisam imao negativnog iskustva, ali iz priča mojih bližnjih shvatio sam da postoji potreba za mirovnim aktivizmom. Kako sam istoričar po struci to je svemu dalo još jednu dimenziju.“

A sve i u njemu sazrelo 2019. kada je upisao Fakultet međureligijskih studija i izgradnje mira: „Osetio sam nekako poziv da nam to danas treba.“

O svom ličnom dobitku pri angažovanju za mir u svojoj zemlji on kaže: „Od odlaska na fakultet i po završetku istog, sam sam kreirao svoj život, za svoju sreću. Ako je to mirovni aktivizam, onda treba živeti to. U suprotnom ne živimo svoju autonomiju, odnosno nikada nećemo upoznati punoću sreće i ljubavi jer smo radii što drugi žele.“

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Emiteri mira: Osnaživanje mladih novinara kao izveštača o miru“ u organizaciji Regionalne kancelarije za saradnju mladih Balkana (RYCO), i u saradnji sa DW.