Neka mesta su u našem sećanju toliko srasla sa nekim licima da ta mesta ne mogu biti ista bez tih ljudi. Verovatno se može reći da to donekle važi za sva mesta i sve ljude. Posebna mesta su zajednica svih živih i svih mrtvih koji su tu nekada živeli. Zajednica onih koji su otišli i onih koji su ostali.

Zato neka lepa mesta ne mogu da nađu svoju dušu. To su ona mesta koja žele da zaborave svoje pobegle, proterane, umrle stanovnike. Uzalud se trude, jer na mestima hotimičnog zaborava svi zaboravljeni dolaze u snove živih da ih opomenu.

Ali ona mesta kojima sjaj daju posebni ljudi, koja pamtimo po smehu i životu, blistaju u našoj unutrašnjosti kao dragoceni trenuci. Tako mesta postaju sećanje na vreme provedeno sa ljudima. A to se ne zaboravlja.

Hercegova zemlja

Prvi put sam čuo za Boračko jezero od ljudi koji su sedamdesetih tražili alternativu za godišnji u primorskom sindikalnom odmaralištu. Izviđači, sarajevski vikendaši i poneki pecaroš. Međutim, nikada nisam bio tamo, mada sam u obližnjem Konjicu boravio više puta.

Tih dvadesetak kilometara brdskog puta sa oštrim okukama prešao sam prvi put tek prošle godine. Vratio sam se opet tamo pre nekoliko dana.

Najpre se mora opisati onaj trenutak kada čovek preko Ivan sedla pređe iz Bosne u Hercegovinu. Bosna je sva od brda i planina koje kao zarozane nozdrve ispuštaju dah kontinenta – s jeseni maglu, leti tromu vrućinu punu vlage. Bosna je zamišljena i setna kao Ahmed Nurudin koji čeka zoru. A Hercegovina je sva Dizdarev „Sunčani Hristos“.

Izađeš iz tunela u – najseverniji domašaj Mediterana. U „sunčana počivališta“. A sunce nije sunce već „sunčani stub“ koji ti stoji na temenu kao da je večno podne.

Siđe se tako krivudavim putem ka Konjicu, pređe se prvi put Neretva. Onaj ko je nije do tada video, čudiće se toj boji. Neretvljanski zeleno. Čudiće se i onaj koji je to mnogo puta gledao, jer se ta boja ne može poneti u sećanju ili na fotografiji. Ona je stvarna samo kada je gledaš dok teče.

Sva voda koja se ovamo slije sa Prenja i drugih planina završiće u Jadranu. A sa one strane Ivan sedla svaka kap teče prema Crnom Moru.

Neopisivo zeleno

Svakako bi se dosta moglo reći i o konjičkoj čaršiji, njenim usponima i padovima, o njenom položaju pogranične hercegovačke varoši prema Bosni, u kojoj već jenjava obećanje mora koje se penje uz Neretvu i nagoveštava se bosanski kontinent.

Ovaj put neću sesti u neku od baštica nad vodom, idem dalje ka Boračkom jezeru. Nekoliko puta dnevno autobus više nalik na kombi ukrca seljake sa okolnih brda i zabrekće uz strmi izlaz iz grada.

To prevozno sredstvo ne prevaljuje samo prostor već je i neka vrsta vremeplova. U autobusu gde više nema ni mesta da se stoji začuje se glas čoveka prosede čekinjaste brade: „Zaboravih da kupim hljeb. Oš mi stat kod prodavnice?“

Vozač ne kaže ništa, ali na jednoj krivini na brdu, odakle se grad dobro vidi, zakoči i kratko reče: „Hajd.“ I čovek lepo kupi veknu hleba i vrati se, niko se ne pobuni, autobus nastavi da brekće uz brdo.

Put je truckav, preuzak. Doduše, proširuju ga, krivinu po krivinu. I što se više penjemo to su vidljivije hercegovačke planine, ovde još uvek zelene. Povremeno odsečene kao satarom pokazuju svoju kamenu utrobu.

Autobus počne da se spušta i onda dole ugledate vodu koja je po boji Neretvina posestrima. Neopisivo zelena ploha Boračkog jezera prema kojoj se spuštamo.

Boračke priče

Jezero je nastalo, kažu stručnjaci, procesom glacijalne erozije. To znači da sva ta voda u sebi čuva molekularno pamćenje na beskrajno vreme kada je bila glečer.

Postoje i lokalne legende koje nešto drukčije tumače nastanak jezera. Navodno je tu bila bogata i obesna varoš koja nije htela ugostiti sveca prerušenog u prosjaka. Jedino je siromašna udovica imala srca za siromašnijeg od sebe.

Svetac je udovici rekao da pođe uzbrdo sa svojom sirotinjom na konju. Ona ga posluša. Kada se na mestu gde je selo Borci prvi put okrenula, umesto varoši videla je jezero. Pošla je dalje sa konjem, i tamo gde je konj stao, ona se naselila. Tako je nastao Konjic.

Slična legenda obesnu varoš samo zamenjuje obesnim domaćinom Gavanom iz bogatog sela. U dubini Boračkog jezera su prema toj priči nestali Gavanovi dvori.

Sama obala jezera je poluuređena. Meštani kažu da je posle rata tu gradio ko je stigao, pa se više i to ne radi. U napuštenim srpskim kućama sela Borci više ne planduju ovce, ali malo ko se od starih meštana vratio.

Elmir & Goga

Na jednoj obali pod samim brdom na kapiji piše „Hercegovina lodges“. Sve što se nalazi iza kapije – uređeni travnjak, kuće strmih krovova stepenasto urezane u brdo levo i desno od stepenica, jedan veliki trem sa ogromnim stolom – izgleda nestvarno. Kao sa prospekta neke zapadne firme.

Vlasnici ovog turističkog seoceta sa luksuznim prenoćištima su Elmir i Goranka Prevljak. Ona je diplomirala arhitekturu, on se bavio izradom umetničkog nakita. Uoči rata su otišli u Holandiju.

Pre petnaestak godina su počeli, kao holandski i bosanski državljani, da razmišljaju o svom Konjicu i o Boračkom jezeru odakle je poreklom Gorankina porodica. Pozajmili su novac od holandskih prijatelja, kupili stenovitu šumu do vikendice Gorankinih roditelja i – pozajmili još novca.

Posekli su stabla, ali bi šiblje opet niklo. Morali su ručno da vade korenje. Onda je opet nestalo novca. Opet su ga pozajmili, dinamitom oteli platoe za kuće od brda. Sav kamen je u temeljima.

Nastala je turistička ponuda – a Holanđani, željni planinskog vazduha, prirodne hrane i sunca, evo već desetu godinu dolaze u sve većem broju. U izuzetno lepim prostorijama naći će sve što je potrebno za ugodan boravak, uključujući i internet, osim – televizora. Ali je na doksatima mnogo dobrih knjiga.

„Oslobođena teritorija“

Sve je to neobična, uspešna priča, ali ona je, na neki način, potpuno prirodna kada makar sat vremena provedete u društvu Elmira i Goge. Zarazni optimizam, pozitivna energija, ljubav prema životu i ljudima, toliko su očigledni, da sam još prilikom prvog susreta pomislio da tajna uspeha, magija mesta koje su stvorili, nije u njegovoj lepoti, već u lepoti njihove duše.

Gogin brat, poznati konjički književnik i prevodilac sa holandskog Goran Sarić, koji živi u Holandiji, uspeo je da im pomogne da već devet puta osmisle letnji umetnički program. Gosti su im bili poznati holandski, srpski, hrvatski i bošnjački književnici i slikari. 

Spisak imena je impresivan. Količina novca koju je lokalna vlast uložila u ova zbivanja – nula.  A neki gosti na književnim večerima, koje sam ove godine po drugi put video, smatraju da je dolazak na kulturna događanja kod njih dvoje – ravno odlasku na „oslobođenu teritoriju“.

Sa Gogom i Elmirom sam otkrio i kako lepo izgleda Konjic dok piješ kafu na Vidikovcu, te šta je sam svetski vrh u spremanju pastrmke kada odeš u riblji restoran „Biser vrelo“ ili, naprosto, kako je dobro družiti se na terasi Mujinog restorana na Boračkom jezeru.

Duševni ljudi

Elmir mi je pričao kako je za vreme poplava pre nekoliko godina išao da deli pomoć koju je skupio sa prijateljima. Muslimani su ih poslali kod Srba jer su ovi bili ugroženiji. A ti Srbi su rekli da pomoć treba dati i jednoj vehabijskoj porodici u blizini, jer je ona sa tim Srbima podelila svoju hranu kada su im kuće bile pod vodom.

Zvuči nestvarno, ali i to je Bosna. I Hercegovina.

Kao što rekoh, postoje mesta kojima sjaj daju posebni ljudi, koja pamtimo po smehu i životnosti. Onda ta mesta blistaju u našoj unutrašnjosti  presvučena u dragocene trenutke. Na taj način lepa mesta postaju sećanje na vreme provedeno sa duševnim ljudima. A to se ne zaboravlja.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android