Crtež u pećini Šove u Francuskoj koji prikazuje jedno čudovište, poluživotinju-polučoveka, star je oko 40.000 godina. Donji deo je telo žene, a gornji deo tela i glava su od bika. Crtež tog čudnovatog bića nalazi se na zidu pećine, pored mesta na kome su se obavljali kultni obredi. To je dokaz da su čudovišta, monstrumi, blisko povezani s kultnim, magičnim, nadprirodnim stvaima. Da li postoji neka veza tih prastarih čudovišta sa zombijima, Dart Vejderom i drugim čudovištima današnjice?

Tim pitanjem pozabavio se nemački novinar Hubert Filzer u svojoj knjizi: „Ljudima su potrebni monstrumi" (Menschen brauchen Monster). To je i doslovno „monstruozna tema", jer povest čudovišta seže, kako pokazuje primer pećine, ne samo u praistoriju, već se ona može beskrajno rastegnuti, u zavisnosti od toga koliko široko se shvata pojam čudovišta. Da li među čudovišta spadaju i zloglasne masovne ubice poput Hitlera i Staljina, ili bi se trebalo ograničiti samo na čudovišta koja su u potpunosti plod ljudske mašte? Autoru knjige ne uspeva da tu povuče jasnu granicu.

Tamna strana nas samih

Zaista je impresivno koliko često se u svetskoj književnosti susreću čudovišta. Homerova Odiseja puna je čudovišta i odvratnih izmišljenih likova. Tu ima jednookih džinova, kiklopa, morskih nemani kao što je šestoglava Skila ili sirena, bića koja su pola riba, pola žena, i koja svojom pesmom privlače mornare i odvode ih u morske dubine. Monstrumi i demoni, strašna bića koja su pola ljudi, pola životinje, pojavljuju se i u pričama drugih naroda, recimo kod Egipćana i Sumerana, ali i kod nordijskih naroda.

Čudovišta u tim mitovima trebalo bi da nas s jedne strane upozore na preteće opasnosti i iskušenja, kaže Filser. A s druge, ona su otelotvorenja duboko ukorenjenih strahova, ona predstavljaju tamnu stranu nas samih. Ti motivi se kroz hiljade godina nisu promenili, samo su se čudovišta prilagodila duhu vremena.

Tako je Meri Šeli početkom 19. veka u svom romanu „Frankenštaj" stvorila ljudskog monstruma. Ta neuspela kreatura, nastala iz čovekove sulude želje da sam postane stvoritelj, pokazuje nelagodu i strah od tada novog sveta tehnike i njegovih navodnih mogućnosti.

I čudovišta prate modu

Japansko filmsko čudovište Godzila, koje je svetlo dana ugledalo 1954, simbol je strahota nakon bacanja atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki. Kasnije, nakon što su ljudi sleteli na Mjesec, a zatim nastavili svemirske letove, naročito su popularni postali svemirci s monstruoznim osobinama. I čudovišta, dakle, podležu modnim trendovima.

Uz ovaj opsežni osvrt na istoriju čudovišta, autor knjige se u pojedinim poglavljima bavi i posebnim aspektima: „najstrašnijim filmskim čudovištima", „najneobičnijim mestima", „najstrašnijim serijskim ubicama". Ovo poslednje poglavlje iskače iz okvira, jer serijske ubice nisu izmišljena bića, nego tužna stvarnost.

I na nekim drugim mestima autor izlazi iz uobičajenog okvira. On recimo, takozvane botove na društvenim mrežama, programe koji simuliraju ljudsko ponašanje i operišu na mrežama kao lažni identiteti, on naziva modernim čudovištima. U svakom slučaju, on vrlo uverljivo prikazuje psihološku pozadinu onoga zbog čega je uspeh čudovišta utemeljen u nama samima. „Izmislili smo ih mi ljudi kako bismo se u ovom ponekad nama stranom, opasnom svetu, bolje snašli. Čudovišta su nam potrebna kako bismo našim strahovima dali lik i tako njima lakše ovladali. Čudovišta žive onako kao mi ne smemo, a hteli bismo", kaže Filzer. I upravo zato možemo da budemo sigurni da će nas čudovišta, monstrumi i demoni i dalje pratiti.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android