Zima nezadovoljstva i besa u Iranu. Mlado stanovništvo negoduje. Dosta im je obećanja od kojih nemaju ništa, dosta im je praznih verskih i političkih parola. Neoliberalna ekonomska politika koja je milione ljudi gurnula u siromaštvo, svepristuna korupcija, zemljotres posle kojeg je država loše reagovala, prirodne katastrofe kao što je drastično smanjenje rezervi vode – sve to je pripremilo teren za talas protesta, čiji je okidač na kraju bio rast cena jaja: ona su znatno poskupela nakon masovnog ubijanja pilića zbog ptičjeg gripa. To je bila kap koja je prelila čašu opšteg nezadovoljstva. Lokalni protest je prerastao u nemire širom zemlje.

 - pročitajte još: Stah od novog Arapskog proleća

Ali da li je to revolucija? Pobuna koja bi srušila teokratski sistem Irana? Teško. Jer snaga pokreta je i njegova slabost: bez prepoznatljive vodeće figure, spontano rasplamsan, protest onemogućuje režimu da jednostavno uhapsi vođe i obezglavi proteste. Ali sa druge strane, osim poziva da se poboljša socijalna situacija, demonstranti nemaju jasnu agendu već protivrečne zahteve.

Uostalom, u međuvremenu režim mobiliše svoje pristalice u velikom broju. Pre svega zato što na raspolaganju ima policiju, vojsku, tajne službe, koje bi previše mogle da izgube ukoliko bi se priključile protestu. I u prošlosti su snage sile pokazale da su spremne i da krvavo uguše proteste.

Podsećanje: u nepune četiri decenije iranske teokratije, svakih deset godina bio je jedan veliki protest. Poslednji je bio „zeleni pokret“ 2009. godine kada su milioni ljudi izašli na ulice, sa jasnim ciljevima i jasnim vođstvom. I taj protest je bio krvavo ugušen – što delimično objašnjava uzdržanost veterana iz 2009. godine prema današnjim protestima.

Najnoviji protesti vidno prave pukotine u establišmentu. Tvrdolinijaši i umerenije sile – zaista umerenih i reformski orijentisanih snaga nema u vladajućim krugovima Teherana – bore se za moć i uticaj. Oni pokušavaju da instrumentalizuju proteste kako bi oslabili svoje neprijatelje. Takođe i da bi se pozicionirali u borbi za mesto naslednika ostarelog vrhovnog vođe ajatolaha Alija Hameneija.

 - pročitajte još: „Spontani gnev“

Kako bi inostranstvo trebalo da reaguje? Jasno da demonstranti zaslužuju našu bezgraničnu solidarnost. Protestovati, izraziti svoje mišljenje – to je osnovno pravo, svuda, pa tako i u Iranu. Pritisak na Teheran je neophodan kako bi se režim primorao da se pridržava pravila – predsednik Hasan Rohani je barem priznao da su protesti u Iranu dozvoljeni.

Taj pritisak može da se postigne i ekonomskim putem. Upravo zbog teške ekonomske situacije, Iranu su potrebne investicije iz inostranstva. Takođe bi na internet-koncerne trebalo uticati da omoguće slobodnu razmenu mišljenja na internet-platformama.

Međutim, kontraproduktivni su otvoreni pozivi da se vlast smeni, kakvi stižu iz SAD. Oni idu na ruku konzervativcima, koji tvrde da su protesti organizovani iz inostranstva. Iranci ne doživljavaju ozbiljno to što je Donald Tramp tobože naprasno otkrio simpatije za njih i njihovu boru za slobodu. Uostalom, on je nedavno uveo zabranu putovanja u SAD za građane Irana među kojima bi bili i politički disidenti.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android