Fraza je već izlizana, ali verovatno nikad nije bila tako tačna kao sad: pre nego što bude bolje, biće još gore. Ova mračna, duga zima od nas Nemaca zahteva mnogo toga: odricanja, obzir prema drugima, traži da budemo optimistični. Nisu to baš stvari koje nas krase i po kojima smo poznati u svetu. Ali postoje i neki razlozi zbog kojih bi prema budućnosti trebalo da gledate podignute glave. Ali bacimo prvo pogled unazad.

Tokom lokdauna broj 1, onog proletnjeg, kompletne fabrike su bile u fazi mirovanja. Nije se proizveo nijedan automobil, nijedna nova mašina. Radnje su bile zatvorene, i veliki i mali. Prognoze su bile mračne. (Neki su tada prognozirali i pad BDP-a od minus 20 procenata) Na kraju će pad ipak iznositi oko pet odsto. To je mnogo, ali Nemačka to może da podnese. Jer je nacionalna ekonomija tokom leta pokazala šta je u stanju da napravi: privredni rast od više od 8 odsto u trećem kvartalu. To je istorijski rezultat, nikada ranije nije zabeležen takav rast – otkako se vodi statistika.

A ko će to sve platiti?

Istorijske su bile i dimenzije vladine pomoći. I to baš socijaldemokrat Olaf Scholz, na glasu inače kao rezervisan političar, duboko je zavukao ruku u državnu blagajnu. I izvukao milijarde. Ostavimo li po strani činjenicu da pomoć još uvek nije stigla tamo gde je bila najpotrebnija (malim i najmanjim preduzećima ili takozvanim solo-poduzetnicima), i to zato što softver za isplatu novca nije bio gotov, ne može se reći da se vlada nije potrudila. Nemačka se rekordno zadužila, 180 milijardi evra novog duga je predviđeno budžetom za iduću godinu. Kod te brojke mnogima se zavrti u glavi. Ko će to uopšte i kad vratiti?

- pročitajte još: Još jedna godina kao ova – nemoguća misija

Ali to pitanje postavljamo ionako uvek kad god se pomenu gigantske svote: program Evropske centralne banke težak 1,8 biliona evra s ciljem kupovine obveznica država i preduzeća. Ili finansijski paket od (takođe) 1,8 bilion evrta koji je Evropska unija nakon dugotrajnih diskusija (a kako drugačije?) usvojila početkom decembra. Ako pogledamo na globalnoom nivou, i ako zbrojimo sve pakete pomoći dolazimo do brojke od minimalno 15 biliona dolara, a svetski dug raste neverojatnim tempom: po podacima bankarskog lobi-udruženja Institute of International Finance svetski dug u ovom trenutku (uključujući i zaduženje preduzeća i banaka) iznosi 275 biliona dolara. (Poređenja radi: nemački BDP je u 2019. godini iznosio 3,45 biliona evra.)

Povratak „crne nule"

Naravno da su to brojke od kojih se vrti u glavi. Ali, šta bi uopšte bila alternativa? To je jedna od lekcija velike privredne krize iz 30-ih godina prošlog stoleća: tada su centralne banke i vlade bile vrlo štedljive s novčanim injekcijama, i to je tada imalo fatalne posledice. Danas je situacija drugačija, već tokom azijske krize koncem 90-ih godina prošlog stoleća, ali i nakon globalne finansijske krize 2008. su širom sveta usvojeni ogromni paketi pomoći – kako bi se sprečio kolaps likvidnosti, odnosno da „presuši“ tok novca u svetu.

Naravno da taj novac kad-tad mora opet „poteći“ u državne blagajne. Ali i oko toga pomaže kratak pogled u nedavnu prošlost. U godinama nakon finansijske krize nemačka je nacionalna ekonomija rasla celu deceniju, a s njom i državni poreski prihodi. I upravo je ta činjenica (u kombinaciji s nemačkom politikom štedljive ekonomije) uopšte i dozvolila ministru finansija da bude velikodušan. A kad smo već kod toga, vreme je da se prizna i jedna zabluda: i autor ovih redova je bio jedan od najžešćih kritičara „crne nule“, kako se naziva nemačka štedljiva politika. A sad, nakon iskustava proteklih meseci, jasno je kao dan: u dobrim vremenima se stvaraju rezerve za loša vremena, i to uopšte nije loš recept.

Ali, zbog čega bi sad ustvari sve trebalo biti mnogo bolje u narednoj godini? Jasno, tu je već prva vakcina koja se počela koristiti u praksi, a i ova će duga zima kad-tad proći. To su već dva razloga zbog kojih bi i pandemija trebalo da izgubi na dinamici. A paralelno s tim bi trebalo da se vrati i želja za trošenjem novca od strane građana, želja za putovanjima ili kupovinom automobila.

Zbog pandemije Nemci u ovoj godini nisu potrošili između 70 i 100 milijardi evra. Taj bi novac dobrim delom trebalo da ode u konzum – i tako potaći privredni razvoj. A tu su i neke poreske olakšice (osim poreza na dodatu vrednost, koji će uskoro opet porasti sa sadašnjih 16 na 19 posto), raste i dečji dodatak i tako dalje. Poskupiće doduše vožnja automobilom i grejanje.

Ogrebotine pandemije

Znatno bi trebao da poraste i volumen izvoza, jednog vrlo važnog temelja nemačke konjunkture. Ako svetska privreda zaista u idućoj godini „poraste“ za 4,2 odsto koliko prognozira OECD, to bi moglo značiti da će dobrano profitirati i nemački proizvođači mašina i automobila, odnosno drugih industrijskih grana. Osim toga, nemačka preduzeća su u poslednje vreme bila prilično rezervisana po pitanju investicija, u ovoj godini pogotovo, ali i godinu dana ranije. S priličnom sigurnošću se može reći da tu ima prostora za nadoknađivanje propuštenog. I još jedna stvar: u paketima pomoći savezne vlade još uvek je puno milijardi koje čekaju da se potroše – recimo kao investicije u infrastrukturu, u optičke kablove, železnicu, saobraćajnice, digitalizaciju itd.

- pročitajte još: Nemačka privreda: mukotrpni povratak u normalnost

Naravno da neće biti samo dobro. Neće ovo preživeti baš svi gastronomi i vlasnici malih preduzeća. Broj stečajeva nemačkih kompanija bi mogao dramatično da poraste nakon što istekne aktuelni vladin program zaštite preduzeća od insolventnosti usvoje kao pomoć firmama, odnosno zaposlenicima tokom pandemije. Propašće sigurno neka preduzeća koja trenutno preživljavaju samo zahvaljujući finansijskim injekcijama iz Berlina. Ostaje nada da zahvaljujući očekivanom konjunkturnom rastu ipak neće baš previše ljudi ostati bez posla – odnosno da će pronaći novo radno mesto.

2020. je bila uzbudljiva, zaista jedinstvena godina. Ali i 2021. neće biti mnogo manje uzbudljiva. Ona će samo na kraju da bue verovatno bolja godina od ove od koje se opraštamo.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android